Холокауст у пропагандном рату

На дан када су пре 67 година заточеници извршили пробој из логора Јасеновац од председника Републике Хрватске Иве Јосиповића, у спомен-подручју Јасеновац чули смо да у хрватским уџбеницима није написана пуна истина о Другом светком рату. Хрватски ђаци, дакле, ни готово седамдесет година од завршетка сукоба не знају довољно о њему. Истог дана само у Београду, када је наша земља обележавала Дан сећања на жртве холокауста, геноцида и других жртава фашизма у Другом светском рату, градоначелник Београда Драган Ђилас, најавио је пред Спомеником жртвама геноцида на Старом сајмишту да ће на месту тог логора у наредним годинама нићи меморијални парк. Престоница Србије једна је од ретких градова у Европи, ако не и једина која на месту концентрационог логора деценијама уназад има пословни простор, занатске радње, бараке за становање. Уз малу илустрацију како на овим просторима негујемо сећање на Други светски рат, треба додати и да се историјски подаци често тумаче различито, али и погрешно, злонамерно, иако је било озбиљних научних истраживања која су покушавала да такве интерпретације зауставе.

Питање холокауста на територији Србије осамдесетих и деведесетих година почело је да привлачи већу пажњу стручне и шире јавности, а ни данас није изашло из фокуса. Основни токови холокауста већ су били познати захваљујући већој доступности историјских извора, као и реинтерпретацији већ познатих, али је та слика постала много јаснија и нијансиранија, наводи историчар др Милан Кољанин са Института за савремену историју.

– За јавност у појединим земљама, пре свега у Немачкој, шокантно су деловала открића о улози оружаних снага у холокаусту у Србији и чињеница да је уништење јеврејске мушке популације углавном спровела немачка регуларна војска. Тиме је рушен мит о „витешком” Вермахту који нема много везе са уништењем Јевреја, јер је владало уверење да је то спроводио Гестапо – каже Кољанин.

Од деведесетих година објављивани су историографски радови о логорима на Бањици и на Београдском сајмишту, о спасавању Јевреја и улози квислиншке српске полиције, антисемитској пропаганди, а вероватно најважнији подухват био је објављивање регистрационих књига логора на Бањици, на чему су радили сарадници Историјског архива Србије.

– У пропагандном рату који је вођен упоредо са оружаним српско-хрватско-муслиманским сукобом, који није престао ни са окончањем сукоба 1995. године, антисемитизам и холокауст добили су изузетно важно место, јер су сукобљене стране настојале да историјском и „историјском” аргументацијом придобију међународно јавно мњење за своје циљеве. У српским пропагандним публикацијама односи Срба и Јевреја су приказивани као бесконфликтни, за антисемитизам се тврдило да је потпуно стран Србима. Хрватски, делом и муслимански пропагандни дискурс је отишао много даље у „прилагођавању” чињеница пожељној слици о Србима. Немачко окупационо подручје у Србији је приказано као независна држава која је у највећој мери учествовала у процесу уништења Јевреја и пљачки њихове имовине да би на крају поносно објавила свету да је она прва земља која је „очишћена од Јевреја” (judenfrei). У књизи једног универзитетског професора у издању водеће хрватске историјске институције чак је изнета „чињеница” да су Јевреји из логора на Београдском сајмишту масовно убијани по улицама Београда у аутобусима-гасним коморама. Пропагандна употреба холокауста, пре свега „чињеница” да је „Србија” имала првенство у процесу уништења Јевреја оставила је свој траг и у српској јавности – истиче Кољанин.

Он додаје да се управо та тврдња истиче као најважнији аргумент у јавним расправама, а резултати научне историографије као да не допиру до оних који имају важну улогу у формирању јавног мњења.

– Истовремено, снажни су и гласови који мање или више отворено рехабилитују колаборацију и њене најистакнутије носиоце док се антифашистичка борба не само маргинализује него и осуђује, па и криминализује. Све то указује на важност сталног и систематског упознавању најшире јавности, пре свега младих, са научно утврђеним чињеницама о Другом светском рату у Србији и Југославији, као и са феноменом холокауста – закључује Кољанин.

Ј. Чалија