Версај у Вирџинији

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – У насељу Грејт фолс („Велики водопади”), које је административно у држави Вирџинија али је практично периферија Вашингтона, у току је необичан спор суседа. Повод је намера једног од њих да на плацу од два хектара, који тек треба да формира тако што ће посећи део шуме, подигне палату од 2.362 квадрата, која је, судећи по грађевинској табли већ истакнутој испред имања, пројектована по угледу на Версајски дворац.

Неће додуше бити верна копија, јер Версај има 67.000 квадрата, нити ће као француски узор имати 2.300 соба. „Шато д’Лимијер”, како је већ названа, биће много скромнија, али довољно раскошна да ће поред ње околне виле изгледати прилично бедно, што је главни разлог због којег стари житељи Великих водопада сматрају да ће им придошлица покварити хармонију.

Нова кућа ће, према плану у који је увид имао новинар „Вашингтон поста”, између осталог имати сопствени лифт, салу за билијар, дворану за гледање филмова, фитнес центар, сауну, собу за картање, вински подрум… Поред централног салона, велики део простора заузеће и главна спаваћа соба, са посебним предворјем, радним простором, галеријом и четири помоћне просторије…

Власница и инвеститор је 38-годишња Јанг Ји, која поседује и управља ланцем од шест клиника за лечење несанице, бизнисом који је покренула 2004. и који очигледно добро иде.

Како је преко свог адвоката изјавила престоничком дневнику, у „шатоу” намерава да живи са својим супругом  (чије се занимање не открива) и децом. Наравно, ако се пре тога са њеним грађевинским подухватом сагласе комшије, које према овдашњим правилима имају право вета на драстичне измене урбанистичког склада, односно на све што евентуално може да умањи вредност њихових кућа.

Ово не значи да у Вашингтону и околини, који и по најновијим статистикама потврђује статус региона Америке са у просеку најбогатијим становницима, нема здања која подсећају на Версајску и друге историјске палате.

Напротив, према репортажи о 50 најскупљих кућа коју у најновијем броју објављује магазин „Вашингтонијан”, има их на десетине, са тржишном ценом која се мери милионима долара. Тренутно најскупља која се продаје јесте палата у Анаполису са почетном ценом од 32 милиона.

То је поприлична сума и за припаднике вашингтонске елите, односно, према актуелном политичком лексикону који је у употреби од прошлог септембра, чланове клуба „Један одсто”, како су их дефинисали учесници протеста „Окупирај Волстрит”.

Чланска карта за тај клуб у престоници и њеној околини јесте годишњи приход од 617.000 долара, односно месечне принадлежности нешто веће од 50.000. То је 43 одсто више, према „Посту” и његовом партнеру „Сентијер рисрчу”, фирми чија су специјалност подаци о личним приходима, него што је било пре само две деценије. Улазница за национални клуб „Један одсто” знатно је нижа: то су примања од 387.000 долара.

У Вашингтону се то показује на много начина. Један су куће, које су ретко у самом граду: кад је то случај, онда је реч о старим здањима, јер је урбанистички профил престонице већ одавно формиран. Новобогаташи зато станују у зеленилом покривеној периферији, при чему су најелитнија насеља северозападно од Беле куће и Капитол хила, уз обале реке Потомак, баш у подручју њених спектакуларних водопада.

Тамо су насеља као што је поменуто Грејт фолс на вирџинијској страни, или Потомак вилиџ у Мериленду. Тамошње резиденције, са великим, перфекто покошеним травњацима (ретко ограђеним, а често са коњима на испаши), показују како дубоке џепове њихових власника, тако и бујну машту архитеката.

Власници су припадници овдашње „више средње класе” и свакако успешни професионалци: доктори, адвокати, менаџери… У вожњи кроз та насеља током дана ретко ће се видети жива душа, па се поставља питање кад домаћини стижу да уживају у тој лепоти коју су себи приуштили.

Други упадљив симбол богатства јесте шопинг центар у Висконсин авенији, баш на административној граници престонице и Мериленда, у којем су тик једна поред друге продавнице са брендираним фирмама. У њиховим елегантним излозима, само се дискретно наговештава шта је у радњи и, наравно, нема цена.

Они који улазе знају шта их чека: дијамантски прстен од пола милиона долара, ташна од 40.000, (женске) ципеле од 10.000, одело од 5.000… У последње безмало три године, колико с времена на време пролазим тим путем, приметио сам да је само један „локал” променио фирму.

Концентрација богатства у главном граду није изненађење: ту је центар политике, седиште војске, лобистичке индустрије и многобројних предузимача који раде за државу.

Вашингтон има највећи постотак становника са универзитетском дипломом и то је једно од објашњења њиховог имовинског статуса. „Вашингтон пост” наводи да су неједнакости у региону главног града ипак сасвим сличне онима у другим америчким метрополама: Њујорку, Мајамију, Лос Анђелесу…

Оне су резултат и националног тренда по коме припадници „Један одсто” зарађују све више, док „обична” средња класа, којој овде припадају практично сви који имају неки посао, стагнира.

У управо покренутој кампањи против пораста националног економског јаза, водећи синдикат АФЛ-ЦИО износи податак да су главни менаџери 500 највећих компанија прошле године у просеку примили по 12,9 милиона долара, што је 14 одсто више у поређењу са 2010.

Насупрот томе, плате радника, у просеку 34.000 годишње, порасле су за 2,8 одсто – тек да одрже корак са инфлацијом. Вреди ли директор заиста 380 пута више од радника, пита се АФЛ-ЦИО.