Oног дана када се у Србији правила влада и када је направљена тек неки минут пре истека рока, један службеник јапанске амбасаде у Београду распитивао се на неком пријему код српских новинара да ли ће бити довољно времена да се у Скупштини озваничи договор Тадића и Коштунице. Пошто је било негде око осам увече опуштено смо му одговорили да има "иха-хај" времена до поноћи. Он је, као што то чине људи који не желе да покажу своје чуђење, само климнуо главом и куртоазно се насмешио. Објаснио је да то пита због свог колеге из амбасаде коме је дужност да те кључне вечери дежура све док ми не саставимо владу и чим се то деси да шаље извештај о томе у Токио. Онда смо ми климнули главом и куртоазно се насмешили.

Кад смо остали сами, у чуду смо се питали зашто тај мученик извештај не шаље сутра, кад се наспава, попије кафу и доручкује? Неко од нас је, уместо одговора, само одмахнуо руком и рекао: "Јапанци".

То су они који се користе као синоним за рад, ред и дисциплину. Они што имају дупло мање министара и петнаестак пута више становника од Србије. Они што све раде на време, па и извештај о формирању владе у некој, тамо, Србији.

Е, то је та разлика између нас и друге економске силе на свету.

Онај моменат који ми видимо као крај тромесечног натезања, за оног Јапанца је, рекло би се, тек почетак. Тамо где смо ми одахнули, јер је коначно и то готово, други тек хватају ваздух, јер је коначно кренуло. Док се ми бавимо прогнозама да ли тек формирана влада може да опстане читав један месец или не може, паметнији од нас процењују шта за тај један месец колико ће потрајати она може да уради.

Чини се, ни после свега нисмо много научили, а таквима се грешке понављају. Док не науче.

А до сада смо могли да научимо да влада којој у кафанским прогнозама и другим стручним истраживањима нико није давао ни три месеца може да потраје и три године. И да они који су за улазак Србије у НАТО и они којима то баш и није приоритет, могу да седе у истој влади баш као што су могли и они који су били за опстанак заједнице са Црном Гором са онима који су били против. Требало је да знамо да се савези могу правити и после свађа као што је била она на седници после које је Тома Николић освануо као председник парламента. Па, бивало је и то да се влада прави захваљујући подршци странке чијем лидеру је на изборима "главе дошао" баш председник те владе.

Бивало је свашта што нас учи да нема тих разлика које не могу завршити дефинисане у једном, или можда пет, принципа.

Велика коалиција Демократске странке и Демократске странке Србије, која први пут "гостује у вашем граду", само личи на онај "циркус" који је овим просторима прошао пре седам година и који се звао ДОС. Осим што је и сада, као и пре седам година, више од пола Србије молило Бога да се формира влада, каква год, само не радикалска, а тада да изборе добије ко год само не Милошевић, нема ту пуно сличности. А и то је доста, као показатељ.

Не, то није повратак ДОС-а. Мада би и тога, вероватно, поново било да Коштуничин маневар са Томом није успео и да смо уместо нове владе добили нове изборе. Али, упалило је.

Тако смо у последњи час добили владу која подмирује и помирује оно национално и проевропскo у нама, која идући ка Бриселу не мора да се удаљава од Москве и обрнуто, владу која одговара десничарима колико и левичарима и владу која је једнако "блиска" радикалима колико и либералима. Скоро идеално, да то није влада настала из савеза две странке које су парадигма за вечити сукоб у подељеној Србији.

А то је влада која треба да се бори за Косово, да тражи Младића, да нас приближи Европи, да смањи сиромаштво, да повећа запосленост, и да пази да се не олупа на првом кораку. Круже гласине да је први покушај рушења већ успешно избегла. Према "изворским" причама Американци, којима је одговарало да Србија буде без владе у тренутку када се одлучује о судбини Косова, покушали су да спрече њено формирање "метком" из Хага. Потрага за Младићем у хотелу у Делиградској улици онога дана када се изгласавала влада, био је, према тим гласинама, последњи покушај заговорника косовске независности да осујете договор Тадића и Коштунице. Испало је да је то лоша процена јачине овог савеза.

Јер, оно што састави Вељу и Ђиласа, Динкића и Ђелића, Алигрудића и Шутановца, не растави ни некаква дојава из Хага да се Младић са Новог Београда преселио на Врачар. Који год интерес да их је спојио, најслабија је тачка ове владе. Нажалост, и најјача.