Onog dana kada se u Srbiji pravila vlada i kada je napravljena tek neki minut pre isteka roka, jedan službenik japanske ambasade u Beogradu raspitivao se na nekom prijemu kod srpskih novinara da li će biti dovoljno vremena da se u Skupštini ozvaniči dogovor Tadića i Koštunice. Pošto je bilo negde oko osam uveče opušteno smo mu odgovorili da ima "iha-haj" vremena do ponoći. On je, kao što to čine ljudi koji ne žele da pokažu svoje čuđenje, samo klimnuo glavom i kurtoazno se nasmešio. Objasnio je da to pita zbog svog kolege iz ambasade kome je dužnost da te ključne večeri dežura sve dok mi ne sastavimo vladu i čim se to desi da šalje izveštaj o tome u Tokio. Onda smo mi klimnuli glavom i kurtoazno se nasmešili.

Kad smo ostali sami, u čudu smo se pitali zašto taj mučenik izveštaj ne šalje sutra, kad se naspava, popije kafu i doručkuje? Neko od nas je, umesto odgovora, samo odmahnuo rukom i rekao: "Japanci".

To su oni koji se koriste kao sinonim za rad, red i disciplinu. Oni što imaju duplo manje ministara i petnaestak puta više stanovnika od Srbije. Oni što sve rade na vreme, pa i izveštaj o formiranju vlade u nekoj, tamo, Srbiji.

E, to je ta razlika između nas i druge ekonomske sile na svetu.

Onaj momenat koji mi vidimo kao kraj tromesečnog natezanja, za onog Japanca je, reklo bi se, tek početak. Tamo gde smo mi odahnuli, jer je konačno i to gotovo, drugi tek hvataju vazduh, jer je konačno krenulo. Dok se mi bavimo prognozama da li tek formirana vlada može da opstane čitav jedan mesec ili ne može, pametniji od nas procenjuju šta za taj jedan mesec koliko će potrajati ona može da uradi.

Čini se, ni posle svega nismo mnogo naučili, a takvima se greške ponavljaju. Dok ne nauče.

A do sada smo mogli da naučimo da vlada kojoj u kafanskim prognozama i drugim stručnim istraživanjima niko nije davao ni tri meseca može da potraje i tri godine. I da oni koji su za ulazak Srbije u NATO i oni kojima to baš i nije prioritet, mogu da sede u istoj vladi baš kao što su mogli i oni koji su bili za opstanak zajednice sa Crnom Gorom sa onima koji su bili protiv. Trebalo je da znamo da se savezi mogu praviti i posle svađa kao što je bila ona na sednici posle koje je Toma Nikolić osvanuo kao predsednik parlamenta. Pa, bivalo je i to da se vlada pravi zahvaljujući podršci stranke čijem lideru je na izborima "glave došao" baš predsednik te vlade.

Bivalo je svašta što nas uči da nema tih razlika koje ne mogu završiti definisane u jednom, ili možda pet, principa.

Velika koalicija Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije, koja prvi put "gostuje u vašem gradu", samo liči na onaj "cirkus" koji je ovim prostorima prošao pre sedam godina i koji se zvao DOS. Osim što je i sada, kao i pre sedam godina, više od pola Srbije molilo Boga da se formira vlada, kakva god, samo ne radikalska, a tada da izbore dobije ko god samo ne Milošević, nema tu puno sličnosti. A i to je dosta, kao pokazatelj.

Ne, to nije povratak DOS-a. Mada bi i toga, verovatno, ponovo bilo da Koštuničin manevar sa Tomom nije uspeo i da smo umesto nove vlade dobili nove izbore. Ali, upalilo je.

Tako smo u poslednji čas dobili vladu koja podmiruje i pomiruje ono nacionalno i proevropsko u nama, koja idući ka Briselu ne mora da se udaljava od Moskve i obrnuto, vladu koja odgovara desničarima koliko i levičarima i vladu koja je jednako "bliska" radikalima koliko i liberalima. Skoro idealno, da to nije vlada nastala iz saveza dve stranke koje su paradigma za večiti sukob u podeljenoj Srbiji.

A to je vlada koja treba da se bori za Kosovo, da traži Mladića, da nas približi Evropi, da smanji siromaštvo, da poveća zaposlenost, i da pazi da se ne olupa na prvom koraku. Kruže glasine da je prvi pokušaj rušenja već uspešno izbegla. Prema "izvorskim" pričama Amerikanci, kojima je odgovaralo da Srbija bude bez vlade u trenutku kada se odlučuje o sudbini Kosova, pokušali su da spreče njeno formiranje "metkom" iz Haga. Potraga za Mladićem u hotelu u Deligradskoj ulici onoga dana kada se izglasavala vlada, bio je, prema tim glasinama, poslednji pokušaj zagovornika kosovske nezavisnosti da osujete dogovor Tadića i Koštunice. Ispalo je da je to loša procena jačine ovog saveza.

Jer, ono što sastavi Velju i Đilasa, Dinkića i Đelića, Aligrudića i Šutanovca, ne rastavi ni nekakva dojava iz Haga da se Mladić sa Novog Beograda preselio na Vračar. Koji god interes da ih je spojio, najslabija je tačka ove vlade. Nažalost, i najjača.