Ментори и у деведесетој години

Уколико се усвоји стратегија развоја образовања Србије до 2020. године, студентима ће моћи да предају и професори у осамдесетим и деведесетим годинама, додуше, само на докторским студијама.

Наиме, према нацрту овог документа који је на јавној расправи, у плану је повећање броја и квалитета наставника на последипломским студијама, између осталог и тако што ће бити ангажоване активне „седе главе”. Тако се у поглављу везаном за докторске студије наводи да „ментори могу да буду и чланови САНУ и пензионисани наставници који су истраживачки активни”.

Према статистици САНУ, 74 одсто редовних чланова има између 70 и 90 година, а најбројнији су они између осме и девете деценије (42 одсто).

Актуелни закон предвиђа да професор након 65. године може да остане на факултету још три године, што је недавно одобрио и Сенат Универзитета у Београду некадашњем потпредседнику Владе Србије професору др Мирољубу Лабусу. Он ће тако и даље моћи да предаје и испитује студенте Правног факултета. Након тога, Закон о високом образовању предвиђа само звање „професора емеритуса”, које се не користи често, већ само за изузетне заслуге у науци.

Професор др Властимир Матејић (1931), који је један од креатора нацрта стратегије развоја образовања Србије заједно са професором др Иваном Ивићем (1935), каже да је разумљив притисак младих јер имамо много незапослених, али да ће старосна граница за ангажовање професора једном морати да дође на дневни ред.

– О томе нисмо расправљали приликом израде стратегије, осим у делу за докторске студије где је предвиђено ангажовање чланова САНУ. У сваком случају, основни критеријум за ангажовање стручњака требало би да буде да ли је неко способан или не. Такође, постоје ствари код којих су године потребне, једна од њих је и стратегија, где се тражи и знање и искуство и извесна мудрост да се сагледа будућност – сматра професор Матејић, председник Европског покрета у Србији.

Он је био директор Института „Михајло Пупин”, савезни министар за науку, технологију и развој, предавао је на факултетима од Београда, преко Загреба до Америке, а данас је ангажован и код нас и у иностранству. Др Матејић указује и на чињеницу да најразвијеније културе управо одају признање „седим главама”, попут Америке или Јапана, „у којем се године веома добро плаћају”.

Са овим се слаже и директор Високе школе за пројектни менаџмент др Петар Јовановић и наводи пример ветерана америчке дипломатије Збигњева Бжежинског који је рођен 1928. године. Овај саветник за националну безбедност Џимија Картера, данас је професор међународних односа на угледном „Џон Хопкинс” универзитету и утицајан спољни саветник Барака Обаме.

Професор Јовановић у септембру пуни 69 година и верује да ће радити још најмање 10 година.

– Ниједно друштво, поготово богато, не одриче се искусних људи, а нарочито Србија не би смела да их се одриче. У свету постоји различита пракса, али генерално, пензионисање професора у англосаксонском свету не зависи од његових година, већ од потребе за његовим радом. Професор може да оде у пензију, али и не мора. Тамо се потписују уговори у раду, а не као код нас – да једном изабран професор остаје до краја. Њих се свет не одриче, али и нема милости уколико не задовоље све критеријуме – каже професор Јовановић.

Некадашњи декан ФОН-а, који је први у СФРЈ 1991. године увео менаџмент као струку, сада је професор емеритус и вишегодишњи председник Удружења за управљање пројектима. Он каже да познаје доста професора који имају више од 80 година, а још су активни и подсећа да у Црној Гори нема законског ограничења.

– Није добро постављати старосне границе, јер сви знамо да има људи који већ у 50. нису способни више да раде, а рецимо, један од најпознатијих имена у области менаџмента Питер Дракер, који је умро у 94. години, до последњег тренутка је држао предавања – каже др Јовановић.

----------------------------------------------

Асистенти забринути да ће им „седе главе” онемогућити напредовање

Иако студенти кажу да су „управо најлепше лекције старих професора, а да су млади склони да закомпликују оно што су њихови претходници предавали једноставним језиком”, њихови асистенти имају другачији став.

– Носиоци научног прогреса на западу су људи између 25 и 40 година. На оним факултетима где за поједине области нема кадра, логично је да се ангажују искусни стручњаци, али тамо где већ има довољно кадра то ће довести до тога да ће младима бити онемогућено или отежано напредовање. Већ сада је тешка ситуација – каже млади сарадник на једном београдском друштвеном факултету, који је инсистирао на анонимности.