У рукама народне власти

Када је изложба у Загребу затворена крајем јануара 1941, он је све лепо поново спаковао у сандуке које је донео из Париза и вратио се у Београд. Започео је дуге и понекад тешке преговоре са кнезом Павлом и Миланом Кашанином о месту и начину на који је требало да се организује његова галерија. У оквиру Музеја Кнеза Павла или не, галерија или музеј, на десној или на левој обали Саве, тек све до априла 1941. он се ниједног тренутка није зауставио и размишљао о Немцима, Гестапоу, Вермахту и опасностима које су му као Јеврејину претиле.

Тек после 27. марта и 6. априла, када је и њему постало јасно шта се спрема, Ерих је са породицом отишао у село Бачину, поред Варварина, где су се Шломовићи очевидно надали да ће лакше прегрмети олују која је наилазила. Понео је и своју збирку, коју је сакрио иза дуплог зида у једној сеоској кући. Ту је она остала, неоткривена и сачувана, све до ослобођења у јесен 1944.

Ерих, његов брат и његов отац нису били исте среће. Вермахт је врло доследно спроводио своју политику одмазде сто за једног убијеног и педесет за једног рањеног Немца, па је мушки део породице Шломовић био ухапшен и убрзо затим и ликвидиран негде крајем 1941. или почетком 1942. године.

Ерихова умрлица носи датум 16. мај 1946. Али, као и сваки други документ везан за његов живот, врло вероватно је нетачна: све нестале особе у Другом светском рату у Југославији су званично проглашене мртвим једну годину и један дан по завршетку рата на нашим просторима. „Готово сви јеврејски мушкарци у Србији стрељани су до краја новембра 1941. године, углавном на стратишту на путу од Панчева ка селу Јабука у Банату, крај села Засавица у Мачви, у Јајинцима, на путу између Бежаније и Сурчина, на Бубњу крај Ниша”, пише Александар Мошић у „Политици” од 21. априла.

Један мањи, женски, део његове породице успео је да дочека крај рата. Роза Шломовић, његова мајка и сада већ наследник и чувар његове збирке, одлази у Београд код породичног пријатеља доктора Ивана Рибара, високог функционера нове, народне власти и са њим се врло брзо договори о томе шта ће бити са збирком, и са њом, женом која је остала без икога и без ичега. Збирка је завештана држави са намером да буде изложена као Збирка Ерих Шломовић, а држава ће дати Рози адекватно доживотно издржавање. Неће ли се, ваљда, макар и посмртно, испунити Ерихов сан? Убрзо затим Рибар шаље специјалну возну композицију у Варварин да покупи Розу, слике, Розину рођаку Мару и Марино двоје мале деце.

Има у нашој прошлости нечег судбоносног и трагичног у вези са возовима и Варварином: 1999. и једна НАТО ракета која је трагала за новим метама, 1944. и један брзи воз, који је у магли журио са новим регрутима на Сремски фронт. Тек, војни транспорт се у пуној брзини закуцао у вагон у коме је била Роза. Једина преживела је била Мара Херцлер, касније Албахари, мајка писца Давида.

Када је, после пуно перипетија, 1949. збирка коначно стигла у руке народне власти, начињен је попис и инвентарисано је нешто мање од 360 радова Сезана, Дегаа, Гогена, Реноара, Матиса, Бонара, Дерена међу осталима не мање вредним. По које дело са списка од 429 из 1940. је недостајало, али боже мој, беше рат, можда је нешто продато да би се преживело, нешто уништено или опљачкано код судара возова, или украдено док је још било сакривено у Бачини. Тек, нико до данас не зна засигурно. А што се Ерихове драге Колекатанее тиче, ни она није нађена.

Под изговором да кирија није била плаћена тридесет и нешто година, банка Сосијете Женерал 1979. отвара сеф који је Ерих био изнајмио у Паризу давне 1939. и предлаже да се садржај сефа прода на аукцији не би ли они тиме наплатили дуг од неколико хиљада тадашњих франака. Држава француска се сложи са банкарима. Направе и јако леп каталог, који носи наслов „Колекција Ерих Шломовић, пореклом од Амброаза Волара”. Иако су заинтересовани имали прилику да неколико недеља прегледају све што је тамо нађено, до аукције те године није дошло. Нити је до ње дошло за следећих тридесет година. Тужбе и против тужбе пред француским судовима у којима су се надметали наследници Воларови и Шломовићеви, а међу њима у почетку и правни тим СФРЈ, кулминирале су скоро тоталном победом Француске и Француза на домаћем терену. Аукције су коначно одржане јуна 2010. и примера ради, само једна Деренова слика бива продата за 24 милиона долара.

У међувремену, лавовски део Ерихове збирке невољно лежи невиђен и неопеван у мрачним складиштима Народног музеја Србије, који је затворен ради реновирања већ скоро 10 година. Многи кажу и без икакве наде да ће ускоро видети светлост дана. Ерихов тестамент још чека на достојног извршитеља. Једно је сасвим сигурно: Ерихов сан ће се још даље одложити француском тужбом за коју смо сазнали недавно.