Нема милости за уралског учитеља

У наизглед обичном заплету нашли су се необични актери: садашњи председник Русије, бивши председник Совјетског Савеза, председник једне од највећих глобалних корпорација и –директор основне школе у селу Сепић, подно Урала, 1.600 километара удаљеном од Москве.

Александар Поносов је, као директор школе која се изненада нашла у светским вестима, у августу 2005. био веома поносан када је од најближе компјутерске фирме преузео 16 рачунара намењених учионицама. Сви рачунари су били исправни и, када су покренути, задовољни су били и ђаци – били су напуњеним мноштвом програма са ознакама "Мајкрософта".

Директор школе тврди да није био свестан да је тај софтвер био "пиратски", то јест нелегалан, без одговарајуће "лиценце" и да је његово неовлашћено коришћење озбиљно кривично дело због којег му сада прети казна петогодишњег затвора у Сибиру и глоба од 266.000 рубаља, што је око десет хиљада долара.

Случај у најмању руку делује бизарно, ако се зна да је према подацима Асоцијације пословног софтвера (БСА) чак 87 одсто програма на рачунарима који су у погону у Русији у истој категорији – дакле нелегални. Међутим, сузбијање "крађе интелектуалне својине", у шта спада и коришћење нелегалног софтвера, једна је од кључних обавеза Русије на њеном путу ка учлањењу у Светску трговинску организацију; донет је нов, прилично строг закон за ову област, па се у мрежи органа гоњења нашла и мала риба – први учитељ у малом уралском селу.

Судбина директора Поносова било је прво питање које је постављено председнику Путину на недавној, троипосатној конференцији за новинаре, са које су главне вести иначе имале много шири глобални значај. Путин је био веома директан: "Зграбити неког зато што је негде купио компјутер и претити му затвором је потпуна глупост, једноставно блесаво", гласио је његов одговор. "Закон штити савесног купца".

Али машинерија закона (и бирократије) није заустављена критиком са највишег места, па се позваним да реагује сматрао и Михаил Горбачов, упутивши отворено писмо Билу Гејтсу да се заузме за руског наставника.

Из Мајкрософта је, међутим, стигао хладан одговор: "Случај г. Поносова је кривично дело и покренуо га је јавни тужилац. Ми смо уверени да ће руски судови донети праведну одлуку", поручено је из Мајкрософтове европске централе у Паризу, уз напомену да америчка корпорација "веома уважава позицију руске владе кад је реч о важности заштите интелектуалне својине".

Да ли ће директор Поносов заиста видети унутрашњост сибирских казамата, остаје да се види: на његовој страни је пажња коју је добио. Мајкрософт је сигурно заинтересован за публицитет који је кроз овај случај добила софтверска пиратерија у Русији, али сигурно не жели да стекне имиџ похлепне капиталистичке звери која не бира жртве. Суђење почиње 12. фебруара.

Пиратерија је стара главобоља и Била Гејтса и компјутерске индустрије – од самих почетака информационе ере. Са становишта произвођача софтвера – од пословних програма до видео-игара – реч је о неовлашћеном копирању и коришћењу, која наносе годишњи губитак од око 12 милијарди долара. Ово је бројка која се најчешће помиње, мада је обично преувеличана: полази од тога да сваки копирани програм подразумева да неко није купио оригинални, што углавном није случај.

Са становишта корисника, пиратерија (неки сматрају да је ово прејака реч) јесте део дигиталне културе, неизбежни пратилац ширења технолошких достигнућа, али и резултат чињенице да су оригинални програми (пре)скупи и у многим деловима света, па због тога једноставно неприступачни. Отуда су међу највећим пиратима земље "у развоју": прва три "пирата" су Вијетнам, Зимбабве и Индонезија, где је око 90 одсто свих инсталираних програма без лиценце.

Копирање софтвера није искорењено ни на развијеном Западу. Најмању стопу пиратерије има Америка (из које потиче 80 одсто светског софтвера), где је постотак нелегалних програма  само 21 одсто. Та стопа је "подношљива" и на Новом Зеланду (23 одсто) и Аустралији (26 одсто). 

Русија је у самом врху ове листе, али је стопа пиратства висока и у многим земљама ЕУ: у Грчкој, на пример (63 одсто), што је више него у Хрватској (59), или Словенији (52), али мање од новопримљених чланица Бугарске (71) и Румуније (73).

Србија није на званичној листи БСА, али се сигурно не разликујемо много од окружења. Случај уралског учитеља могао би да буде поучан и за нас.