Није свеједно

Судећи према анкетама, све садашње парламентарне странке ће прећи изборни цензус, а две стожерне групације чиниће листе окупљене око демократа и напредњака.

Навикнути на површност у свему па и у анализи политичких збивања (због чега нас касније боли глава) склони смо да превиђамо разлике, а чињенице тумачимо у складу с нашим жељама, не и њиховим објективним значењем. Тако се дошло и до закључка да између ових странака нема суштинских разлика па стварну алтернативу представљају само ,,бели листићи”.

Заиста, када се погледају предизборне платформе поменутих странака запазићемо мноштво сличности: залагање за виши стандард, привлачење инвестиција, улагање у инфраструктуру, јачање индустрије и пољопривреде, обрачун са криминалом и корупцијом, подстицање наталитета, очување територијалне целовитости земље (КиМ), придруживање ЕУ. Разлика се, наводно, огледа само у томе ко ће бити (мање) ефикасан у реализацији наведених циљева.

Међутим, када се мало детаљније погледа садржај тих докумената могу се уочити разлике које, не само што су бројне и важне саме по себи, већ доводе у питање и остваривост наведених циљева. С обзиром на ограниченост простора овде ће се указати само на најважније.

Прво, када је реч о друштвеном развоју, место и значај науке се потпуно различито позиционирају. У ,,Програму за бољи живот” Демократске странке (ДС) читаво поглавље је посвећено инвестицијама у економију знања. Демократе наводе да су током последњег мандата дуплирали инвестиције у науку са 0,3 на 0,6 одсто БДП, а обећавају, да ће инвестиције у науку бити ,,минимално један одсто БДП” до краја наредног мандата. Насупрот томе, у својој ,,Белој књизи” Српска напредна странка (СНС) науци посвећује само један пасус. Висина улагања у науку према том документу била би у у директној вези са развојем друштва, односно ,,растом домаћег бруто производа”. Другим речима, за демократе улагање у науку је приоритет јер је виде као мотор друштвеног развоја, па би се могло рећи да ДС судбину друштва везује за судбину науке. За напредњаке, с друге стране, наука представља само један сегмент друштва попут свих осталих, а њена судбина зависи од судбине друштва.

Другу значајну разлику чини однос према суседима, односно политика Србије у региону. За СНС регионална политика Србије своди се на ,,унапређење положаја српског народа у суседним државама (пре свега државама бивше Југославије)”. Интересантно је да се то унапређење види кроз залагање за ближе односе са Црном Гором и Македонијом, док је услов за побољшање односа са Хрватском промена ,,дискриминаторског односа према Србима у Хрватској”.

С друге стране, осим бриге за Србе у суседним државама, регионална политика ДС-а у први план истиче ,,политику помирења и сарадње у региону”.

С обзиром на то да ће Хрватска следеће године постати чланица ЕУ, јасно је да Србија на свом путу ка ЕУ неће моћи да поставља услове било којој чланици. Управо супротно. Услов који у том контексту поставља СНС представљао би, заправо, сигуран начин да се наводни европски пут Србије ка ЕУ блокира.

Најзад, у делу који се односи на привлачење страних инвестиција СНС обећава стварање услова за стабилан пословни амбијент. Међутим, упркос наведеним мерама, претње страним банкама да ће морати да смање камате ако желе да послују у Србији тешко да би могле привући нове инвеститоре. Наиме, они најчешће долазе послујући са истим тим банкама. Слична противречност може се запазити и кад је реч о ставу према приватизацији. Док се на једном месту тврди да СНС има ,,јасну стратегију даље приватизације”, на другом се каже да се та странка залаже за промену начина управљања у јавним предузећима, ,,а не њихову приватизацију”.

Дода ли се томе потпуно неук језик који су користили састављачи економског дела ,,Беле књиге”, (где се на пример каже: ,,Рецесије су стална стања у економији и оне су саставни део друштва” или се говори о ,,дистрибутивној прерасподели”, односно ,,редистрибуцији и прерасподели”) стиче се утисак да ће обећања о економском препороду и повећању запослености остати мртво слово на папиру.

С друге стране, ДС као нови лек против незапослености предлаже промене закона о раду којима би се створио правни оквир за запошљавање са непуним радним временом. То би, несумњиво, било добро за послодавце и државу. Из угла запослених могло би се рећи да је било какав посао бољи него никакав, али о стварном домету ових мера сведочи следећа анегдота: У срећнија времена када се у Америци отварало по неколико милиона нових, углавном ,,part-time” радних места, један новозапослени је иронично прокоментарисао да је то одлично и да, ето, он има три посла, али да једва саставља крај с крајем.

Мада политичари често заборављају садржај својих страначких програма, ови документи представљају сведочанства о жељеним правцима деловања. Нико не зна шта носи будућност, али одговоран избор подразумева да се упознамо (подсетимо) на оно о чему сведоче прошлост и садашњост.