Бин Ладен или мандат

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Док председник Барак Обама настоји да извуче максималну политичку „километражу” на годишњицу ликвидације Осаме бин Ладена, противници му то замерају сматрајући да је тај догађај више „успех Америке” него његов, као и да је он само довршио оно што је започето под његовим претходником Џорџом Бушом.

Али анализе које се објављују последњих дана ипак указују да је елиминација шефа Ал Каиде, заслужног за погибију 3.000 Американаца 11. септембра 2001, била резултат нове одлучности и у крајњем исходу политичке храбрости баш Обаме, пре свега у улози врховног команданта. Јер пре годину дана, он је показао да има више „петље” од својих искуснијих сарадника, тадашњег министра одбране Роберта Гејтса и потпредседника Џоа Бајдена, који су га саветовали да се не упушта у авантуру у којој су по њиховим проценама ризици били већи од евентуалне добити.

У моменту када је Обама преузео полуге извршне власти од Џорџа Буша млађег, трагови о боравишту Осаме бин Ладена били су већ прилично хладни, указује анализа, заснована на више од 100 сати разговора са функционерима Беле куће, ЦИА и Пентагона, коју објављује недељник „Тајм”. Прво наређење новог председника новоименованом директору ЦИА Леону Панети било је, према овом извору, да ликвидација или заробљавање ОБЛ-а, како је вођа Ал Каиде ословљаван у службеним комуникацијама, буде главни приоритет „рата против терора”, односно националне безбедности.

У том моменту, последње познато боравиште ОБЛ-а у досијеима америчких служби било је Тора Бора, планински комплекс на авганистанској страни пограничног подручја са Пакистаном, где је лоциран, али из не до краја објашњених разлога не и ухваћен, још 2001.

Са првом новом вешћу – да је ЦИА у Аботабаду, на североистоку Пакистана, где се налази главна војна академија, открила кућу у којој борави главни курир преко кога ОБЛ одржава везе са организацијом, клонећи се свих електронских комуникација да их америчке службе не би пресреле – Панета је код Обаме дошао тек у августу 2010.

Уз ту вест ишла је и процена да је вероватноћа да тамо борави и најтраженији човек света, била „60 одсто”. Од тог момента, Обама је суочен са неколико дилема.

Прва је била – када да удари? Свако одлагање повећавало је шансе да ОБЛ, ако је тамо, „намирише” да је откривен и побегне, што би председника онда изложило оптужбама да је оклевао док му је државни непријатељ број један био на мети.

Друга је била – како да удари. На располагању је било неколико опција. Међу првима је била употреба беспилотне летелице („дрона”) опремљеног ракетама „хелфајр”, које носе бомбе од по 200 килограма. Следећа је коришћење Б-92 бомбардера из којег би се испалиле ласерски навођене једнотонске бомбе. Тај план је подразумевао да се на кућу испоруче чак 32 овакве бомбе.

Слабости обе варијанте биле су пре свега у крајњем резултату: није било сумње да би у оба случаја кућа била разорена, а сви њени станари побијени (у другој варијанти страдао би и комшилук), али тешкоћа је била како сигурно утврдити да ли је међу жртвама и ОБЛ? Пакистанска страна сигурно не би сарађивала, било би оптужби за кршење суверенитета и страдања цивила, док би Ал Каида тврдила да је њен лидер и даље жив.

Разматрана је и могућност заједничке акције са пакистанском армијом, али је и она одбачена, пре свега због бојазни да би неки њени елементи то откуцали ОБЛ-у, јер је било веома чудно да он пет година живи испред носа војске, а да она то не зна.

Преостала је дакле само опција употребе командоса, најризичнија, али, и у случају успеха, и најисплативија.

Али свима је изнад главе, а нарочито Обами, висила могућност неуспеха. Пред очима је био фијаско Џимија Картера приликом операције спасавања америчких талаца из Техерана у августу 1980, што је био главни фактор да не освоји други председнички мандат.

И овога пута сви су били свесни да је улог Обамин други мандат. Због тога је његов тим прво настојао да, са једне стране, максимално повећа извесност да је ОБЛ у Аботабаду (помиње се и могућност да је анализирана и локална канализација у потрази за генетским маркерима), а са друге стране са целом операцијом био је упознат само најужи круг Обаминих сарадника, у којем, готово до последњег момента, на пример није била и државна секретарка Хилари Клинтон.

Завршни договор је обављен 28. априла. Гејтс и Бајден су и даље били против. Обама је међутим пресекао: „Идемо”, кратко је резимирао.

Када су се 2. маја командоси вратили у базу у Џалалабаду са лешом ОБЛ-а, први које је Обама обавестио о успеху били су његови претходници – Буш и Клинтон. Јавности је ту вест први обелоданио Си-Ен-Ен, пет минута пошто су са тим били упознати чланови Конгреса, а сат пре званичног Обаминог обраћања нацији.

Начелнику здруженог генералштаба адмиралу Мајку Малену пало је у дужност да то саопшти свом пакистанском колеги генералу Ашафу Кајанију. Пакистанац је, како се описује, био „запрепашћен”.

----------------------------------------------

Обама у Кабулу

Вашингтон – У ненајављеној шесточасовној посети Авганистану, председник Обама је у ноћи између уторка и среде у Кабулу са председником Карзаијем потписао Споразум о стратешком партнерству, којим се обезбеђује америчко војно присуство у тој земљи до 2024. године.

У потоњем обраћању нацији (и свету) из војне базе Баграм, у четири ујутру по локалном времену, Обама је потврдио да ранији план о окончању рата до краја 2014. остаје на снази, рекавши по први пут и да се воде директни разговори са талибанима, којима је „отворен пут према миру”. Напоменувши и да је циљ због којег су САД ушле у Авганистан – уништење Ал Каиде – годину дана после ликвидације њеног вође Осаме бин Ладена, „на дохвату”, поручио је и да је „време да обновимо Америку”.