Пст, тишина...

Веровати политичарима једнако је озбиљна и мудра работа, као слање своје жене са Ђенком на летовање, пошто вас је он претходно убедио да јој је најбољи друг. Иако је то аксиом српске политике и психологије, током сваке кампање понављамо исто. Уплаћујемо им скупе аранжмане, а онда се брзо, врло брзо, осећамо као најмлађи Топаловић који је прошетао до језера.

Низ Ђенкиних поступака и радњи после којих осећате израслине на слепоочницама, иако, када се погледате у огледало, лепо видите да нисте јелен, назива се – предизборна кампања. Али током тог неумитног процеса постоје два дана када је свим нашим Ђенкама забрањен приступ екрану и новинама. У та два дивна дана, углавном, схватимо да је живот леп и могућ и без њих...

Зато ће нам овај петак и ова субота страшно недостајати. Чак ће и рекламе банака и лизинг кућа изгледати као невина, дечја истина, очишћена од свега прљавог. Чак и када вам за испуњење ваших снова нуде камате тек нешто веће од зеленаша из краја, који са екипом шета ноћу бејзбол-палицама, и та ће порука звучати као отелотворење коначне правде, оне коју на тацни доноси свевишњи.

Далеко од тога да наговарам да свратите у неку експозитуру. Довољно ћете се осећати рогоњом у недељу, када будете гласали. Односно када будете махали својој жени и Ђенки, док улазе у спаваћа кола. Није најгора ствар то што ће се догодити када воз крене него што сте до перона носили и Ђенкин пртљаг.

Зато се до тог тренутка треба препустити терапеутском дејству изборне тишине. То је доза нормалности која се прописује уочи гласања, као коктел колективне инфузије која се убризгава нацији како би се опоравила од кампање која је трајала... Хм, између месец и по и четири године.

Телевизије ће, како то иначе бива, коначно емитовати седму или осму репризу некакве добре акције или романтичне комедије у ударном термину, нећемо чекати да опет видимо Тома Хенкса или Мег Рајан негде пред зору, пошто се коначно заврши предизборни маратон кратког метра.

Та читава гомила спотова ће у четвртак у поноћ отићи у историју, а осим ретких креативних изузетака, у режији малих странака, биле су то углавном банализоване епопеје о светлој будућности, са драматургијом која се ослањала на естетику филмских журнала из педесетих година, уз приметан утицај поетике Шојића, Баћка и Јанаћка.

Светла будућност се продаје на кило, као да расте у пластеницима. Носиоци страначких или коалиционих листа нису избијали ни из штала, тако да је заиста једно време постојала могућност да Србија и Индија добију нешто заједничко – краву као свету животињу. С тим да би ове наше постале и политички свесне, са правом гласа.

Сва та, махом водвиљска иконографија, за неколико недеља, тамо, у светлој будућности, постаће далека прошлост. Можда би наредне изборе добила она странка или коалиција која би постојећи поредак преврнула наопачке и законом прописала само два дана за кампању, док би сви остали дани били – изборна тишина. Али то већ спада у домен утопије, јер Ђенка је бесмртан, ма колико се Душан Ковачевић потрудио да му промени агрегатно стање, пославши га у небо, кроз димњак породичне фирме „Дуго коначиште”.

Као метафора судбине која је неизбежна, Ђенка ће васкрснути у једном од кандидата. И, у недељу, он долази на вечеру, гласали ви или не.