ОН или ЈА

Сигмунд Фројд засигурно није много марио за проблеме глуме. О томе нема трага у његовом делу. Ни његови следбеници нису ту компликовану операцију – прелазак глумца из једног у други, трећи, стоти идентитет – посматрали као нешто занимљиво. Али зато су они други, теоретичари и практичари глумачке уметности, веома озбиљно узимали у обзир искуства психоанализе.

Није јасно да ли је Константин Сергејевич Алексејев (познатији по свом уметничком имену Станиславски), када је почетком двадесетогвека постављао темеље данашњег схватања глуме, могао бити упознат сапсихоаналитичком проблематиком. Али, оно што је сигурно, у своме капиталном делу „Систем”, у процесу ПРЕЖИВЉАВАЊА, камену-темељцу глумачке технике коју је заступао, он је огроман значај придавао – несвесном.

Његов главни следбеник, амерички глумац, редитељ и педагог Ли Стразберг са достигнућима психоанализе био је очигледно упознат али их није користио сасвим стручно.Иако су његови ученици, од ЏемсаДина, преко Мерилин Монро и Марлонa Бранда, па све до Ал Пачина и Дастина Хофмана у своју уметност унели нешто што Станиславски није познавао, ипак, прилично је дугачак списак оних Стразбергових ђака који су после школовања код славног учитеља имали одређене психичке проблеме и неретко завршавали трагично.

Ипак, Actors Studio је, захваљујући Стразберговом МЕТОДУ, постао права лабораторија изучавања глумачке технике, битно различита од осталих америчких школа које су се задовољавале вежбањем клишеа и конфекцијске глуме. Али, истовремено, било је то и место прилично неконтролисаног упада у мозгове полазника славне школе. Данас тај Actors Studio има огранке по целој Америци и у Европи и прерастао је у неку врсту масовног произвођача квалитетних глумаца али тада, на почетку, када је Стразберг бауљао по лавиринтима несвесног, то је било нешто сасвим ново и непознато.

Глумац је, наиме, морао да разреши основну дилему: да ли је лик који игра он или неко други. Уколико личност коју представља са њим приватно нема везе, колико год труда он уносио у студију карактера и ма колико детаља успевао да измашта, увек постоји опасност да не буде довољно уверљив, да се средства која је употребио градећи свој лик виде. Ако, опет, онај кога игра личи њему као јаје јајету, ако је тумач толико прихватио тумаченог да је на крају постао ОН, шта онда урадити са самим собом?

По свој прилици, код неких Стразбергових ученика ту је настајао проблем. Он је од њих тражио да у процесу стварања потпуно усвоје лик који су тумачили а услов за то био је да се, на неки начин, одрекну себе. Један од путева је био да се враћају уназад, у што раније детињство. Наводно, неко од његових глумаца успео је да се сети и сопственог рођења… Ово све се, наравно, одвијало само у оквиру припрема улоге и у пробној сали али биће да се процес није могао тек тако зауставити. Они јачи су се брзо враћали себи али они слабији су, изгледа, били збуњени тим сталним улажењем и излажењем из себе самог, што је за резултат имало низ психичких тегоба.

У свом капиталном делу „Мит о Сизифу”, у којем је поставио темеље своје филозофије апсурда, Албер Ками глумца сврстава међу три главна манекена апсурда: Сизиф, главом, Дон Жуан и он, глумац. Сизиф обавља своју апсурдну радњу, упорно котрља камен уз литицу иако добро зна да ће се стена убрзо сурвати у подножје и да му предстоји поновни, безнадежни труд. Дон Жуан иде од жене до жене у потрази за љубављу иако, познајући пре свега сопствену природу, зна да је никада неће пронаћи. Глумац иде из лика у лик тражећи себе, без много изгледа да ће у томе успети јер се то – ко је он – негде у међувремену загубило…

Развој глумачке педагогије је нашао начина да се из лавиринта, у коме се путеви непрестано рачвају на „он” и „ја”, некако изађе. То више није тако трауматично и погубно као у Стразбергово време. Иако за младог глумца на почетку прелазак из једне коже у другу свакако представља веома драматичан тренутак, до тога се стиже постепено, кроз низ вежби које у почетку више личе на дечју игру и тек временом постају озбиљни захвати.

Ипак, онај ко има посла са глумцима приметиће нешто што људима ван професије може представљати неважну ситницу. Када говоре о лику који играју, глумци му се обраћају или са ЈА или са ОН. „Мислим да треба да урадим то и то…” Или: „Он би требало да учини то и то…”, објашњаваће свој поступак. То је јасан знак коју су страну изабрали. И тај избор остаје заувек.