Ко је угасио светло

То да смо брзопотезни на речима када се поведе разговор о томе ко је у праву, то да лака срца једни друге прекидамо и упадамо у реч, вређамо се и намерно провоцирамо не бисмо ли опонента некако скренули с пута, одавно је распрострањен манир. Тешко је замислити ТВ дуел у Србији а да се нема управо ова слика пред очима; гости у студију причају углас (и још: надвикују се), а аргументи се повлаче и пред безобзирношћу самог водитеља који још више потпирује раздор и предњачи у надвикивању. Тако све и даље личи на добро познату метафору Србије као кафане на друму и вечитог питања "ко је угасио светло".

Никоме ту није лако, ни учесницима, ни водитељу, а понајмање гледаоцима којима се ово, невероватно, продаје као вид забавног програма. Нема везе што је тема, можда, изградња опере, а не Хашки трибунал – док траје општа граја, у ствари нико не сноси одговорност за изречено.

– Мени лично је најтеже било да прихватим пету навику; када сам уморан и када већ знам да сам у праву, у ствари ни не желим да слушам. Може да се деси и да се претварам да слушам, нарочито када и сам сносим део кривице за оно о чему је реч – е, тада слушам с намером да реплицирам, а не да разумем – каже Стивен Кави, аутор новог кода.

Најчешће грешке су: игнорисати, претварати се да слушамо, или слушати селективно, опажајући само делове комуникације.

Пажљиво слушати, како год на први поглед звучало, и даље је само нижи степен умећа комуникације: то што обраћамо пажњу на речи и њихов смисао још није довољно добро – потребно је слушати са емпатијом, разумејући и саживљавајући се, тако да заправо осетите како је бити у његовој кожи.

– Ефективни људи слушају да би разумели, неефективни да би одговорили. Више од свега важно је прво саслушати па тек онда тражити да и вас разумеју. Умеће слушања је и пут до продаје производа: тек када знате које су потребе, можете да искројите сопствену понуду. Или, другим речима: пре него што пропишете рецепт (понуду, производ, савет, решење), прво се потрудите да "поставите дијагнозу" – каже професор Данило Голијанин, директор Френклин Кави Србија (www.franklincovey.co.yu).

Ова навика је у самом центру нашег круга утицаја, и резултати се виде одмах.

– Када сам применио пету навику, то да прво треба да разумеш друге па тек онда да тражиш да тебе разумеју, то је донело фасцинантну моћ. Ништа не радиш физички, није тешко, само слушаш (!) и напредујеш. Док се за прве три навике треба свакодневно ангажовати, пета навика, кад се савлада, носи се цео живот – каже Слободан Вучићевић, коме је инвестиција од 10 долара донела 10 милиона долара.

Седам навика представљају нови систем споразумевања, иако је стварно нових речи или фраза незнатно мало. Овај нови облик комуникације постаје и нови код: када упитате некога "да ли је то реактивно или проактивно", "да ли је то синергија или половично решење (компромис)", "да ли је то победа-пораз опција или је решење на обострану добробит", у ствари користите једну веома специфичну шифру, нови начин да се са мало речи каже много. Уштедели сте време, поспешили и продубили разумевање суштине, олакшали сарадњу и тиме убрзали процесе рада и увећали продуктивност. Позитивне резултате врло брзо добијете.

Али треба остати доследан, и упоран. 

– Навике су једноставне за разумевање, али није их лако стално практиковати. Видео сам како се читаве културе трансформишу: посветити се животу базираном на исправним принципима, бити истински међузависан, захтева много менталне и емотивне независности. Оно што се уобичајено зове међузависност је и шићарџијска рачуница: подразумевани образац је такав да и рачунамо на слабости, а не на снаге, просто очекујемо (!) да људи поступају и говоре супротно од онога што мисле – додаје аутор "Седам навика ефективних људи". 

Они који мисле да су речи само мање или више коректно скројена одела за мисли, нека се пробуде: језик је и настао из потребе да на светлост дана изнесемо примедбе и предлоге, мисли и осећања. Најважнија вештина на свету стара је колико и човечанство и услов је за нормалан живот.