Либија се ипак неће распасти

Од нашег специјалног извештача

Братислава – Упркос оцени многих стручњака да је Либија после Гадафија и бомбардовања НАТО-а заправо пред политичком кризом и евентуалним распадом, Анас ел Гомати, директор Института Садек из Триполија, тврди да се ова афричка земља само суочава са јаком предизборном борбом, као и веома тешким и згуснутим распоред реформи које је неопходно брзо спровести, а да при том не постоји искуство демократских мисли.

У разговору за „Политику” у току недавно одржаног Братиславског форума о глобалној безбедности GLOBSEC 2012, Гомати је рекао да се Либија сада суочава са питањем како пронаћи механизме да се артикулишу демократске и политичке жеље либијског народа, на миран и безбедан начин.

 „Либија се суочава са највећим изазовом, а то је решавање питања демобилизације и реинтеграције друштва. Ова питања остају главни изазов због историје подељености у односу грађана и власти, и дугогодишњег гушења гласа региона који желе већу самосталност. Један од сада наших највећих изазова јесте и како да убедимо људе да не користе оружје већ бирачке кутије и парче папира за артикулисање својих политичких ставовакако би у веома кратком периоду постигли драматичне промене у земљи.”

Узимајући у обзир подељеност међу политичким актерима, да ли је заиста могућа реформа државе или постоји ризик од сукоба и распада Либије?

Људи су убеђени у промене, али поверење још није лако постигнути. Док Национални прелазни савет не буде био ефикаснији у обраћању свом народу, дотле ће постојати ризик и људи неће хтети да се одрекну оружја као средства осигурања. А то је баш тако – ако имате оружје, имате и полису осигурања. Што се тиче различитих гласова у Либији, морам да кажем да они говоре језиком демократије, нарочито у ситуацији када имамо веома згуснут политички календар. То је веома тежак изазов, узимајући у обзир да ће Национална уставотворна скупштина имати задатак да у року од 60 дана напише устав. То је огроман посао.

Поједини аналитичари кажу да је само Муамер Гадафи успевао да одржи заједно бројна племена. Да ли разлике међу племенима могу да утичу на евентуалну поделу Либије на три дела?

Ја живим у Триполију, а провео сам много времена у источној Либији, у Бенгазију, престоници традиционалне Киренаике. Племена и племенска припадност су били интересантна категорија тридесетих година прошлог века када је Либија била под Мусолинијевом Италијом. Сада је много другачије и припадност неком племену сагледава се као питање порекла. Већина људи испод 35 година не дефинише се кроз припадност племену. Наравно, то јесте компонента у категоризацији људи, али то имају многе државе. Мислим да је Либија мање племенски подељена, а више регионализована.

Ако погледате источну Либији, тамо очигледно постоје аспирације за регионализацију, која на површини указује на сецесију и распад земље, али када мало боље погледате види се да те аспирације нису тако озбиљне и не воде сецесији већ већој аутономији. На површини се чини да они желе поделу земље, али заправо не постоји таква економска визија и озбиљна политичка воља за тим. То што се дешава више је предизборна борба за места представника у либијском парламенту. Источна Либија и људи који тамо живе тридесет година били су маргинализовани и они сада имају велику потребу да буду представљени. Када говоримо о сценаријима, пре мислим да је могућа федерализација земље и већа аутономија региона него сецесија. Њихова потреба да буду што боље представљени потпуно је демократска и погрешно се тумачи као жеља за сецесијом.

Колику улогу игра нафта у њиховој жељи за аутономијом?

У либијском случају налазишта нафте су релативно раширена по земљи, али значајна налазишта су на истоку земље. Међутим, без обзира на то колико неки регион жели сам да управља нафтом, те могућности су ограничене пре свега због транспорта нафте, будући да нафтоводи пролазе кроз целу земљу. Било какав велики успех у производњи нафте могућ је искључиво кроз сарадњу свих делова земље јер запад земље има значајну инфраструктуру за транспорт нафте, а исток има значајна налазишта нафте. Ми знамо да можемо да нашу економију изградимо на нафтном богатству, без кредита и дугова.

Критичари рушења Гадафијевог режима рећи ће да је Гадафи Либијцима дао бесплатно школство и здравство, а да сада то немају. Каква је стварна ситуација у свакодневном животу људи у Либији?

Прича о бесплатном образовању је натегнута, јер је у Гадафијевом џамахиријском систему учење уметности, језика и политичких наука било маргинализовано. Што се тиче приступа здравству, милиони Либијаца су спасли своје животе лечећи се у Тунису и Египту. Лекари у Либији били су толико мало плаћени, и то око 200 долара месечно, и то у земљу која од нафте дневно заради двеста милиона долара. То вам говори где је новац одлазио. Није одлазио у инфраструктуру, стратешке области, образовање и здравствени систем. Примера ради, у Либији годинама није урађен озбиљан инфраструктурни пројекат, а гас се куповао у боцама, и то на гасним пунионицама које су изградили још Италијани као колонизатори и агресори. Имајући у виду нафтно богатство Либије, јасно је да су хиљаде милијарди долара одлазиле у џепове неколицине, а милиони људи нису имали ништа од тог богатства.

Ненад Радичевић