Ненаплаћена опклада за први вечити дерби

Вечерас се фудбалери Црвене звезде и Партизана 142. пут састају у првенству. Први пут је то било 5. јануара 1947. Партизан, тада „црвено-плави”, добио је свих десет претходних утакмица, а Црвена звезда, тада само „црвена”, имала је три пораза.

Партизан је, дакле, био фаворит. Тим пре што је и једину дотадашњу међусобну утакмицу, одиграну на православни Васкрс, 20. априла 1946, решио у своју корист са 2:0.

− Сећам се да је после те пријатељске утакмице Кика Поповић тврдио: „На следећој су наши.” И, заиста, победили смо с 4:3 на минус 20 степени, − присећа се Љубиша Секулић, први секретар Фискултурног друштва Црвена звезда (тада су још постојале секције, које су касније прерасле у клубове). – Прошло је много времена од тада, али сам ту утакмицу запамтио по томе што сам се с Јовићевићем из Партизана кладио да ће онај, чији тим изгуби да носи на леђима оног другог.

Станковић руча у Дому армије

Павле Јовићевић, политички комесар Партизана, који је тада био клуб Југословенске армије, па је имао и војно уређење, није испунио договор. То, разуме се, није помутило радост Секулићу:

− Они су имали, можда, за нијансу бољи тим од нас. Већ тада је победа у нашим утакмицама значила више него у другим. Црвена звезда је прва основана и у њој су били сви најбољи фудбалери из Београда. Партизан је због тога морао да доводи играче са стране, па није имао ниједног навијача у Београду. Нисмо били нешто блиски с њима. На седницама управе није се говорило: „Партизан”, него: „они” или „комшије”. Били су војни тим и имали повластице. Али, то смо искористили. Ако они својим играчима дају чај – даваћемо и ми, ако они дају њиховима сендвиче – и ми ћемо нашима, јер онда нико не може да нам приговори за нешто што раде и они.

Партизан у то време није имао проблеме с финансирањем, јер је био на војном буџету. Црвена звезда је морала да се довија.

− Први Звездини дресови били су жути. Донео их је наш спортски секретар Слободан Ћосић из Славије у којој је био функционер. Играли смо на стадиону Југославије, чији сам ја, иначе, био навијач, мада не знам зашто сам се определио за њу, а не за БСК. Црвена звезда је основана на Старом Дифу, на коме су још били полупани прозори, а прве просторије, тачније, моја канцеларија, била је на Калемегдану, где је некада био Спорт-клуб Боб, у коме сам ја био веслач. Да бисмо зарадили тамо смо приређивали „Звездане ноћи“ на којима је свирао оркестар Бубише Симића. Биле су тако посећене да је на столу у мојој канцеларији били камара пара, које је пребројавао Јоца Мартиновић. Да неко стави динар у свој џеп никоме није падало на памет. Проблем је била зима, јер тада није било игранки. Једном ми је 50.000 за Звезду дао Данило Пурић, касније директор „Политике“, који је тада био у градском комитету омладине. Негде сам случајно чуо Дедијера кад је рекао како хонораре од својих књига поклања ономе ко му се први јави. То сам запамтио и кад сам му се у одговарајућој прилици јавио стварно је одржао реч – дао је 20.000.

И тада је било долазака и одлазака играча. Ево неколико примера које је навео Секулић.

У управи Црвене звезде тада су били, како подсећа Секулић, све сами студенти. Ипак, имала је ауторитет, јер су у њој биле јаке личности.

− У управи Црвене звезда, нарочито после фузије са Студентом, били су све сами студенти. У то време није било пара, а они који су долазили са стране нису добијали ништа више од домаћих. Ево како су текли преговори с Палфијем, које смо с њим и његовом женом водили Кика и ја. Она каже да у Партизану дају униформу. Кажемо да ће је имати и у Звезди. Она каже да дају дрва за огрев. Кажемо да ће то добити и од Звезде. Палфи за све време није проговорио ни реч. Језеркићу смо купили собу, али он добио понуду да пређе у Партизан. Ми тражимо да нам врати собу и Партизан нам је да. Прође неколико месеци и Језеркић хоће да се врати. Каже: „Тамо је много велика дисциплина”. Мало-мало, па неко каже: „Ево, на пример, новопридошли друг...” И врати се. Или, дође неко и каже како Станковић, кога смо извукли из војске, руча у Дому армије. То је значило да Партизан преговара с њим или је играч на тај начин давао сигнал да нешто хоће да добије од Звезде. Али, било је и оних који не би крочили тамо. Такви су били, на пример, Ђајић, први фудбалер који је приступио Црвеној звезди, и Томашевић, први вођа наше фудбалске секције. Не би ни Митић. Чуо сам касније причу да је Партизан хтео да га узме, али ми Рајко никада ништа није рекао о томе. Мислим да је било немогуће да га Партизан узме, јер би онда избила револуција. Био је његов гост на турнеји по Совјетском Савезу 1946, али уз наше одобрење. За Партизан у то време нису важила правила фудбалске организације, него војна. Да би играч био регистрован за неки други тим морало је да прође време, а ако дође у Партизан могао је одмах да игра. Тако је рецимо Фирм у среду играо у Загребу за Локомотиву против нас, а у недељу је већ играо за Партизан. А било је и случајева да су њихови играчи хтели да дођу код нас: Чајковски, па Боба Михаиловић...

Генијални стручњак Кика Поповић

Од свих фудбалера који су играли за Црвену звезду Секулић као најбоље, у рангу с Митићем, ставља Џајића, Шекуларца и Савићевића. А што се тима тиче...

− Пре Барија Звезда није имала бољи тим од оног који је створио Кика Поповић: голмани Мркушић и Ловрић, десни бек Станковић, леви Кашанин и Петровић, у халф-линији Палфи, Ђурђевић, на чијем је месту играо и Дракулић, и Ђајић, а у нападу Огњанов, Митић, Томашевић, одличан центарфор је био и Језеркић, Палфи и Вукосављевић. Кад је дошао из Радничког Вукосављевић се није одмах уклопио, али је Кика тврдио да треба да будемо стрпљиви. И није погрешио. Да доведемо Кику предложили су сами играчи, јер су га знали као главног у БСК-у и предратног селектора. То је изгледа сметало некима из ЦК омладине, па су тражили да оде из Звезде. После отприлике годину дана смо га, ипак, вратили. Занимљиво, с њим је Звезда напредовала, без њега је одмах ишло слабије. После је отишао у ОФК Београд, који се једно време звао БСК, али нема апсолутно никакве везе с предратним. Кика је створио онај чувени „четвороугао”: Палфи – Ђајић – Митић – Такач. Тада није било толико битно ко је тренер, јер су они спроводили оно што им Кика као „технико” каже. И Партизан је имао одличне играче: Чајковског, Симоновског, Бобека, Брозовића, Глазера, Шоштарића...

Од самог настанка Црвена звезда и Партизан су били нешто посебно и привлачили огромно интересовање. И захваљујући томе Београд је добио „вечите ривале“, који су преузели дотадашње улоге БСК-а и Југославије.

Иван Цветковић

-----------------------------------------------------------

Од Црвене звезде до Уједињених нација

Љубиша Секулић (рођен 7. новембра 1923. у Београду) не сећа се тачно када је напустио Црвену звезду. Када је завршио Економски факултет у Београду отишао је у дипломате, где је каријеру завршио као заменик шефа југословенске мисије у Уједињеним нацијама. Поред тога био је ангажован и у покрету несврстаних, па је учествовао на чак седам самита, по чему је, можда, и рекордер. И дан-данас није начисто да ли је, ипак, требало да се посвети само спорту, мада га ни касније није потпуно напустио, јер је био потпредседник Кошаркашког клуба Црвена звезда.