Доктори наука и међу незапосленима

Српска научна дијаспора броји десетак хиљада истраживача који раде на познатим научним институцијама широм света, али је мало њих ангажовано на докторским студијама у нашој земљи. Постоје многобројни модалитети за њихово ангажовање који су у свету добро познати. Једно од највише примењиваних су „sabatical”. Међутим, систем високог образовања у Србији је затворен, занемарљив је број заједничких студијских програма са страним универзитетима и број страних студената, а мобилност како наставника, тако и студената, веома је малог обима.

Предложену стратегију образовања, у којој је подизање нивоа конкурентности српске привреде и развој иновативности непосредна веза између докторских студија и привреде, треба свакако поздравити. За похвалу је стратешко опредељење да ће докторске студије – поред истраживачких знања и вештина – студентима давати компетенције за рад у високом образовању, јавном сектору и привреди. Предложена стратегија сугерише да после 2020. године више од 40 одсто доктора наука треба да настави своју каријеру у неакадемском сектору. Кроз сарадњу компанија, државе и академског сектора у областима: фабрике будућности, енергетска ефикасност и обновљиви извори енергије, развој аграра, тo јест технолошке платформе за производњу хране – треба створити нову генерацију доктора наука оспособљених и за развој нових технологија и за ефикасни трансфер технологија и њихово укључење у производни систем Србије. Малим и средњим предузећима и другим привредним субјектима треба омогућити да под повољним пореским олакшицама запошљавају докторе наука и улажу у истраживања кроз докторске студије.

Проблем је, међутим, у томе што доктори наука нису препознати на тржишту радне снаге као ресурс за обављање послова највишег нивоа знања и вештина.

Према недавно објављеним подацима Удружења студената докторских студија и младих истраживача Србије, 64 одсто студената докторских студија у Србији сматра да нема перспективе у земљи, а више од 36 одсто озбиљно планира да напусти Србију. Истраживање тог удружења је показало да скоро половина анкетираних нема посао и сматра да ће га тешко пронаћи. У анкети о стању на докторским студијама у Србији учествовало је 577 студената докторских студија, што је приближно десет одсто од укупног броја студената на докторским студијама у Србији.

Стратегија образовања требало би да обухвати и сегмент запошљавања доктора наука којих ових дана има и међу незапосленима.

Неопходни су инструменти и додатне мере којима би се отклониле неприлике које се састоје у следећем: а) није довољно развијена друштвена свест о потреби да се кроз докторске студије образују специјалисти највишег нивоа образовања потребни у свим областима живота и рада; б) тржиште рада не препознаје докторске студије као највиши образовни ниво; в) у другим секторима нису исказане потребе за докторима наука.

Ако се ништа не буде чинило на овом плану, одлазак студената из Србије ће се наставити у за нас неповољним размерама. Земље ЕУ, иначе, имају стратегију и одговарајуће инструменте којима привлаче најталентованије студенте на докторске студије, те им пружају изванредне услове за истраживање и, потом, запошљавање.

*Професор Универзитета у Београду