Тајна несталог „блекберија”

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Шта се заиста догодило у председничком апартману, предмет је спорења: Доминик Строс-Кан не пориче да је било секса, али инсистира да је само прихватио оно што му је било понуђено. Тај чин је међутим сасвим сигурно био брз, већ у 12.13 је преко свог главног „блекберија” кратко (само 36 секунди) разговарао са ћерком.

У 12.26 наводно напаствована собарица поново откључава председнички апартман, али и улази у собу преко пута, број 1.820, где је оставила колица за спремање.

У 12.28.07, према запису камера које време мере и у секундама (док собне картице бележе само најближи минут), ДСК је већ био у хотелском лобију, а у 12.28.50 одјавио се и изашао. У близини је опет био главни хотелски инжењер.

У 13.03 тај инжењер телефонира свом шефу Џону Гришаму и извештава га о томе шта се догодило. Гришам није на дужности, али одмах креће ка хотелу, до кога му од куће треба око сат и по. Уз пут телефонира париској централи „Акорна”, где је шеф за безбедност бивши полицајац, који је блиски пријатељ обавештајног координатора председника Саркозија.

Број 911, којим се овде о некој ванредној ситуацији истовремено обавештавају и полиција и хитна помоћ, из „Софитела” је позван тек у 13.31, више од сат од момента наводног силовања.

Дежурном је речено да не треба слати амбулантна кола, јер жртва није повређена. Полиција је стигла у 14.52, а увиђај у председничком апартману извршила тек у 15.33.

ДСК је у међувремену ручао са ћерком, у ресторану пет блокова даље. У такси за аеродром је ушао у 14.15, да би одмах констатовао како му недостаје главни „блекбери”. Са резервног телефона позива ћерку и моли је да провери да га није заборавио у ресторану. Она му мало потом одговара да није тамо.

У 15.01 позива број изгубљеног апарата, који звони, али нико не одговора. Зове онда хотел и моли их да провере да ли је у апартману. У 15.46 зове поново. Хотелски службеник који се јавио, по наговору полиције, каже му да је телефон пронађен и пита га где да му га доставе. ДСК каже број лета и терминал, с напоменом да пожуре, јер полеће у 16.26.

Била је то замка – у 16.45 полиција га са лисицама изводи из авиона и почиње његова вишедневна и вишемесечна полицијско-судска драма, у којој је третиран као најобичнији криминалац.

Изгубљени „блекбери” никад међутим није пронађен. Према евиденцији произвођача, канадске фирме „Рисрч ин мошн”, његов ГПС сигнал је био активан све до 12.51, а онда га је неко онеспособио. Овај апарат иначе са ћелијским станицама комуницира и кад је искључен, па се из тога извлачи закључак да је то урадио неко ко је стручан.

Хотелске камере су забележиле и како главни инжењер и хотелски безбедњак у 14.52 један другом нешто честитају, рукама ударају „петице” и грле се, као после неког спортског поготка.

Компјутер је забележио да је у председнички апартман, који је већ био припремљен за Строс-Кана, неко 13. маја улазио непосредно пре него што је он стигао, у 18.13, користећи картицу запосленог који тог дана није био на дужности. Минут после тога забележен је улазак уз помоћ матичне картице, која није регистрована на име.

Епстајн наводи и да је тужилац у овом случају, Сајрус Венс, у прва два дана афере био на сталној вези са француском владом, одакле му је поручено да они имају доказе о сличним кривичним делима Строс-Кана, па и о догађају у „W” хотелу. Како су у Француској могли да само после два дана знају шта је ДСК приватно радио у Вашингтону, очигледна је мистерија.

За Епстајна можда и није. Он, позивајући се на објављена истраживања својих француских колега, износи да је ДСК био предмет обавештајне „обраде” још од 2006. (када је министар унутрашњих послова био баш Саркози), а да је посебно постао интересантан кад је најавио своју председничку кандидатуру (кад су му истраживања давала 20процената предности над Саркозијем).

Наводи и да француски обавештајци имају репутацију мајстора за електронско праћење, из чега сугерише да је ДСК, као уосталом и сви који поседују „паметне” мобилне телефоне, носио сопствену прислушкивачку „бубицу”.

Позивајући се на књигу „Председникови шпијуни”, објављену недавно у Француској, Епстајн наводи и да је ДСК постао једна од приоритетних мета тајне службе 2011, по налогу самог председника Саркозија.

Епстајн не даје недвосмислени одговора на дилему да ли је француска служба само накнадно искористила неопрезност Саркозијевог ривала, или му „сместила”, али закључује да се оно што се збило у председничком апартману њујоршког „Софитела” – „није догодило у вакууму”.

У разговору који је средином марта водио са Строс-Каном, овај му је изнео како је и он прошле године посумњао да је прислушкиван. На питање зашто је одустао од шифровања својих телефона, одговорио је:

„Морао сам да их користим. Можда сам био политички наиван, али једноставно нисам веровао да ће ићи толико далеко да ме зауставе”, исповедио се несуђени француски председник, који би, како ствари стоје – и да није упао у замку у „Софителу”, сигурно, због своје распусности која не приличи претенденту за националног лидера – био ухваћен у неку другу.