Једини начин да народ каже шта хоће

Ђурђевдан „први дан хајдучког састанка” и крсна слава многих породица јуче је захваљујући изборима, на које се чекало четири године, преиначен у српски дан „Де”.

У току преподнева на београдским улицама било је мање пролазника, а они који су виђени углавном су са позивом за гласање журили на бирачко место.

У ОШ „Иван Милутиновић” у Вишњици изгледало је као да су истовремено држани часови и скуп бивших матураната. За гужву на гласачком месту, поједини су кривили надлежне. „Нису добро организовали гласање. У деловима где има више становника, бирачка места су мања па многе шаљу код нас на гласање”, коментарисало се у дугом реду, на чијем је челу, за гласачким кутијама, стајао пензионер Милан Жарков. Убацивао је листиће који су се, иако је пре подне тек одмакло, добрано наталожили у запечаћеним пластичним кутијама.

– Надам се да ће бити боље, праведније и поштеније време. И да ће пензије бити веће. Јер кад мала примања повећају за два одсто, то је ништа – казао је Жарков, који је радни век провео као зидар, о томе шта очекује од избора.

Зоран Јанковић такође је у пензији. Његов животни позив било је новинарство. Упитан шта ће се десити у данима после затварања биралишта, аналитички узвраћа да су актуелни избори: „никад неизвеснији”.

– Али увек треба изаћи на биралиште – додаје признајући да има у кући апстинента од изборне трке. Није, разуме се, мислио на своју ћерку Дуњу, која је са оцем дошла на гласање и, попут Зорана, сматра да је излазак важан чак и кад се чини да „немаш за кога да гласаш”.

Нешто мања гужва била је на гласачком месту у Раковици, недалеко од општинског здања. На тој другој „станици” екипе изборних репортера „Политике” гласала је и породица Мартинек: тридесетосмогодишњи Дарко и његова две године млађа супруга Снежана. Њихова трогодишња ћеркица Ива била је „задужена” за убацивање листића. Док Дарко сматра да су избори „једини начин да се тачно види шта народ хоће”, Снежана каже да се више опредељивала против појединих листа него „за”.

Који километар даље, на чистини уз Раковички пут надомак ромског насеља, увелико су се окретали јагањци. Утихнули. Са њима, „крчкала” се и прослава Ђурђевдана, коју је припремало десетак Рома свих генерација. Ту је и разглас са кога се оре „народњаци”. Амбијент какав ће до вечери моћи да се затекне и у појединим изборним штабовима.

– Колико људи очекујете кад оволико меса печете? – питамо.

– Доћи ће их педесетак – одговора млађи човек, „коловођа” весеља. – Иду људи на гласање, па ће доћи – додаје.

Он је, каже, гласао. Таман што је рекао да се после избора нада најбољем, на прославу су стигле придошлице у трошном „тамићу”. Позади, у делу камиона предвиђеном за терет, довезли су пет гајби пива. Домаћинова нада, ето, остварила се већ у току гласања.

У супротности са овим призором, била је тишина коју је екипа „Политике” затекла на Дедињу, елитном београдском насељу чијим се становницима није журило на биралишта. У тамошњој Месној заједници „4. јули” нешто пре поднева није било метежа. Међу гласачима је била и Ружица Ђинђић. После ње, листић је у кутију убацила седамдесетдвогодишња пензионерка Татјана Јанић, која не крије да је била у дилеми да ли да изађе на изборе.

– Одлучила сам да дођем јер сматрам да сваки грађанин треба да изрази своју вољу. А и страхујем да би празан гласачки листић могао да буде злоупотребљен – рекла је Јанићева.

На другом крају града, у Новом Београду, где се приводи крају изградња реплике Теразија из тридесетих година прошлог века, двоје младенаца није марило за изборну трку. Зоран и Маријана, управо венчани, обишли су „новобеоградске Теразије” са најближим пријатељима. Свадбену поворку посматрао је и четрдесетједногодишњи пролазник Синиша Лабус, сликар без запослења, са детенцетом на раменима. Пре тога је био – зна се где.

– Отишао сам на биралиште јер кад не гласаш ни за кога, онда ниси ништа. Нисам запослен због лоше политике и вођења власти. Немам веру да ће бити боље. Овај парк је, на пример, леп, фантастичан, афирмативан. Требало би да буде више оваквих ствари, али у глобалу много тога не функционише – искрен је Лабус, који додаје да му је жао што се није кандидовао за председника – Маријан Ристичевић.