Штедети не значи и – стајати

Светска привреда ушла је у четврту годину кризе, а економска памет широм света још није нашла решење за излазак из рецесије. Стручњаци су већ годинама подељени око тога да ли је рецепт за опоравак у штедњи или потрошњи, али је очигледно да мере које се примењују нису довољне да обезбеде стабилан привредни раст, па се из године у годину чују оцене како опоравка има, али су ризици и даље присутни.

Нобеловци Џозеф Штиглиц и Пол Кругман, на пример, решење виде у подстицању потрошње, наспрам званичника Међународног монетарног фонда који заговарају друге мере. И српски економисти су се током ове кризе поделили у два табора. Па је тако познато да су стручњаци окупљени око „Кварталног монитора”, публикације Економског факултета, заговорници политике штедње. У тој идеји их углавном подржавају аутори билтена „Макроекономске анализе и трендови”, али не баш сви. Истомишљеници политике штедње у Србији су и економисти либералне оријентације, док је најжешћи заговорник политике стимулисања потрошње Млађан Динкић, бивши министар економије. У томе га је подржавао и Горан Николић, сарадник Института за европске студије.

Михајло Црнобрња, професор на Факултету за економију, финансије и администрацију, каже да подржава ставове Штиглица и Кругмана, јер сматра да само инсистирање на штедњи може да делује рецесионо.

– Наравно, треба водити рачуна о томе колико новца се троши, али се истовремено мора направити заокрет када је о инвестицијама реч. Држава мора да повећа улагања у инфраструктуру, енергетику и подстицаје за малу привреду како би се подстакло запошљавање и привредни раст. Кључ је дакле, у промени структуре потрошње. Треба повећати инвестициону, а не личну потрошњу – објашњава и додаје да би после формирања владе волео да види такав ребаланс у коме се штеди на свим ставкама осим на капиталним издацима.

Србија је током кризе на инсистирање Млађана Динкића пробала рецепт стимулисања потрошње, па је тако становништво добило прилику да по нижој камати позајми новац код банака кроз субвенционисане кредите. Један од жестоких критичара тог начина подстицања потрошње био је Милојко Арсић, професор Економског факултета, који је истицао да за Србију не важе иста правила као и за Америку или ЕУ, и да се на тај начин стимулише куповина увозне робе. И наш саговорник Михајло Црнобрња сматра да то решење није било баш најбоље, јер треба стимулисати инвестициону, а не било коју, односно личну потрошњу.

На питање могу ли у Србији тезу – да штедња продубљује рецесију – политичари да искористе као алиби и избегну неопходне резове, Црнобрња одговара:

– Сигурно да може и тако да се тумачи, али нема само једног доброг решења. Ниједно решење није идеално, али ако већ бирамо између два зла, онда треба да изаберемо мање – објашњава Црнобрња. 

Економиста Милан Пејић, сарадник МАТ-а, у свом ауторском тексту написао је да „превише скромно прилагођавање може послати лош сигнал на тржишту капитала чији актери то могу протумачити као нарушавање фискалне одрживости земље”. Са друге стране и превише оштро прилагођавање може покренути рецесионе трендове, као што су смањење тражње и пад запослености, што би онда за резултат имало успоравање привредног раста или увођење привреде у рецесију.

– Између ова два екстрема треба тражити средње решење. Ако за то постоји фискални простор, увек је пожељније да прилагођавање буде постепено и да мере штедње не буду нагле и оштре – каже Пејић. 

Међутим, ако је држава већ принуђена да се задужује по високим каматним стопама, то више није опција, па је хитно спровођење оштрих мера готово немогуће избећи, додаје. Србија је, каже, у баш таквој ситуацији, због тога је и он у случају наше земље за политику штедње.

– Бојим се да код нас не постоји фискални простор за стимулисање потрошње, јер у последњих неколико година минус у буџету није смањен. Дакле, тај посао нам тек предстоји. Земље које су то урадиле, сада, за разлику од нас могу да попусте мало фискалне стеге – оцењује.