Тита су спасавали стручњаци

Последњих двадесетак дана два недељника, један у Загребу и један у Београду, уз пратећу жуту штампу, систематски се баве темом како је Јосип Броз Тито, некадашњи председник државе СФРЈ и Савеза комуниста Југославије, провео последњих 127 дана – од уласка у љубљански Клинички центар 2. јануара 1980. до смрти 4. маја 1980. Исписана је, мало је рећи, гомила нетачних материјалних података уз обавезне пратеће коментаре који превазилазе границе доброг укуса и домаћег васпитања. Као саговорници се појављују људи који о тим данима не би смели да говоре из простог разлога што једноставно нису квалификовани или због тога што нису били на месту догађања.

Упитали смо стога професора доктора Предрага Лалевића, кога колеге доктори сматрају оцем анестезиологије на Балкану, члана лекарског конзилијума који је, између осталих, потписао 114 саопштења лекарског конзилијума, о току Титовог боравка и лечења у Љубљани. Уз уредно вођене забелешке о најмањим ситницама, професор Лалевић каже:

– Пре свега, нетачне су тврдње о "кардиналној лекарској грешци која је убила Тита". То је до те мере грешно и злонамерно да нећу ни да коментаришем. Ево како је то било. Првог дана нове 1980. године позвао ме је телефоном професор Миро Кошак из Карађорђева и кратко обавестио да се спакујем и с другом председником са Батајнице кренем сутра у Љубљану. Схватио сам шта је посреди и већ следећег дана, 2. јануара, стигли смо у главни град Словеније, где је Тито примљен у болницу због испитивања крвних судова ногу. После детаљних прегледа, лекари професори Богдан Брецељ, Миољуб Кичић, Миро Кошак, Станислав Махкота, Ђорђе Поповић, Јован Ристић, Иван Обрез и ја утврдили смо да постоје велике промене на крвним судовима леве ноге. С тим мишљењем Тито није био задовољан и као да је предосећао шта ће се догађати говорио је: "Док сам на земљи хоћу да будем у комаду".

Шта је потом учињено?

– Позвали смо доктора Мајкла Дебејкија из Хјустона и доктора Марата Књазева из Москве. Они су дошли у року од 24 часа, прегледали пацијента и сагласили се са успостављеном дијагнозом. С обзиром на то да Тито није хтео ампутацију ноге, Дебејки је нашао прелазно решење. Донео је из Америке специјалну протезу – цевку и предложио да направимо бајпас између горњег и доњег дела леве ноге. То је, с малом надом да ће решити овај проблем, и учињено у ноћи између 12. и 13. јануара. Али, та операција није дала жељене ефекте.

Какво је било његово опште здравствено стање?   

– Углавном лоше. Он је био дугогодишњи дијабетичар, бубрези су отказивали, срце је попуштало. Нешто је морало да се предузме, па су колеге Брецељ и Кичић скренули пажњу Титу да само погледа у каквом је стању његова нога. И, заиста, кад је он видео као угарак црну ногу до колена, пристао је на ампутацију. Операција је обављена 20. јануара и ми смо одстранили део леве ноге до изнад колена.

Ко је у тим часовима био у Клиничком центру?

– Државни и партијски врх. Обратио ми се тада Стане Доланц и рекао да они знају да је могућно да пацијент умре на операционом столу, али да имају пуно поверење у нас и нашу стручност и да у нас нико неће упирати прстом како год да буде. На томе сам му био веома захвалан. И тада и данас.

Опоравак је кренуо сасвим добро?

– И боље него што смо очекивали. Почеле су посете родбине, политичара. Читао је пошту, већ се припремао за одлазак на Брдо код Крања. Наручили смо и протезу из Немачке, рана је зарастала. Чинило нам се да је све у најбољем реду. С интензивне неге је 28. јануара прешао у болничко одељење. Почели су и разговори о предстојећој Конференцији несврстаних у Багдаду. Речју, све је ишло да се боље није могло пожелети.

И онда?

– Било је то у ноћи између 13. и 14. фебруара. Наступило је погоршање, отказали су бубрези, срчане слабости биле су веома изражене. Критична ситуација. Дијализа бубрега је почела 15. фебруара, али ни то није допринело бољитку његовог здравља.

Шта сте онда предузели?

– Оно што нам је једино преостало, јер је дошло и до слабљења дисања: Јосип Броз Тито стављен је на апарате за вештачко дисање 26. фебруара. Кроз уста смо му ставили тубус (цевчицу) за допрему кисеоника. Давали смо му средство за умирење – бенседин, тако да је он био у полусвесном или несвесном стању. Понекад је само отварао очи, али би после тога врло брзо утонуо у сан. Све до 4. маја у 15 часова кад смо видели на апаратима да срце коначно отказује. И када је оно стало, гледали смо у неверици, занемели. Био је то крај.

Тако је значи провео последњих 68 дана. Да ли је то било болно?

– Учинили смо све да му олакшамо болест. О некаквим комуникацијама, како су медији писали, с католичким свештеником, куваром и његовом супругом, или било ким другим није било ни говора. Присећао сам се тада и разговора с Либором Хејкалом, чувеним доктором из Чехословачке, који је Тита прегледао у јесен претходне године. И он је тада утврдио обољење ноге, али оно тада није било акутно. То је било и његово мишљење.

Када је и како рађена обдукција?

– Истог дана, око 23 часа, обдукција је обављена, не у Институту за патологију, већ у сутерену Клиничког центра где није било услова, пре свега јаке текуће воде за испирање. Али, морало се тако и после шест сати рада завршили смо и последњи чин тада велике драме велике Југославије. Отишли смо, чим је завршена обдукција, на Брдо код Крања, истуширали се, покупили ствари и кренули у Љубљану где је већ био спреман "плави воз". Чуо сам да је његово тело смештено најпре у лимени, а потом у тежак, претежак сандук од храстовог дрвета.