Заоставштина за будућност

Изложба посвећена мађарском истраживачу, Емилу Тордеју, организована је пре извесног времена у Музеју човечанства у Лондону (Емил Тордеј и уметност Конга 1900 - 1909). Аутор те изложбе је један од водећих светских кустоса за афричку уметност – кустос Британског музеја, Џон Мек (John Mack). Тордеј, чија документарна етнографска грађа чини део текуће изложбе "Поглед на уметност народа Куба (ДР Конго)" у Музеју афричке уметности, је личност недовољно позната нашој јавности, а његов етнографски материјал се и данас изузетно цени као научно релевантан извор за истраживање, проучавање и презентацију уметности и културе Конга. Музеј афричке уметности, као регионални музеј овог типа, желео је да испрати корак са значајним светским музејима сличног профила, и да овом истраживачу посвети дужну и више него заслужену пажњу.

У савременом добу, у ери авиона, сателита и глобалних комуникација, када путовања представљају синоним за туристичко уживање, тешко је замислити у којој мери је до пре само стотинак година путовање било подвиг скопчан са опасностима и потешкоћама, које се неретко завршавао и смрћу. Иако су Европљани "опседали" афрички континент још од краја 15.века, тек са успостављањем колонијалне власти у већини афричких земаља, одважили су се да кроче у непроходну унутрашњост до тада неуцртаних територија. Интензивно истраживање Африке почиње у 19.веку.

Басен Конга, смештен у самом срцу црне Африке, важио је као један од најнеприступачнијих делова континента. Међу истакнутим истраживачима тих предела био је и мађарски ентузијаста, авантуриста радозналог духа, Емил Тордеј. Стигао је у Конго 1900. године, као банкарски чиновник у служби белгијске колонијалне власти. Заинтересовао се за проучавање локалних култура и убрзо је запазио изузетну лепоту предмета које су израђивали домаћи уметници, чак и кад се радило о предметима практичне намене. Они су очигледно сведочили о развијеној уметничкој традицији конгоанских заједница.

Људи муње

Посебно се истицала уметност народа Куба (у значењу "људи муње"), или Бушонго, стилски препознатљива по геометријској орнаментацији која је красила површине готово свих предмета из њиховог уметничког инвентара: почев од зидова грађевина, преко култних посуда од дрвета, керамике, лула и оружја, до свечаних тканина од рафије, ритуалних маски и скулптура – портрета краљева. Смирена и промишљена естетика тих предмета, елеганција и пропорционалан склад облика наводили су многе европске истраживаче на помисао о европском утицају на уметност Куба. Тордеј је сматрао статуе Куба краљева најдрагоценијим делом уметничког блага овог народа, сврставајући их уједно у најлепше примере афричке уметности.

Био је фасциниран развијеношћу ових племена – поред изузетних уметничких домета, одликовало их је централизовано уређење, хијерархија и постојање вишевековних краљевских династија. Упркос непостојању писма, ове заједнице развиле су усмено бележење историје, коју је Тордеј успео да документује.и да (на основу помрачења небеских тела!) датира почетак Куба краљевства на 16.век.

Своја наредна путовања у Конго остварио је као сарадник Британског музеја, и током тих каснијих експедиција пратили су га писац и фотограф Хилтон-Симпсон, и сликар етнографских тема, Норман Харди. Тордеј је настојао да што објективније опише живот и обичаје народа Куба и њихових суседа. Имајући у виду да његови текстови, као продукти одређене друштвене епохе, нису могли сасвим да избегну "колонијални дискурс" (интепретирање стварности у служби колонијалних освајања), одликују се изванредно проницљивим запажањима, и у великој мери су неоптерећени европским предрасудама о "примитивним људима". Можда је томе доприносила чињеница да је Тордеј потицао из земље која није имала колонијалних претензија у Африци.

Резултат његовог десетогодишњег боравка у Африци је обимна етнографска грађа о Куба народу и сродним племенима, као и позамашна колекција предмета етнографског, ритуалног и естетског значаја. Највреднији део те колекције – укупно три хиљаде предмета – данас чини саставни део афричке збирке Британског музеја. Његови предмети слили су се у још неколико музеја светског гласа: некадашњи Музеј човека у Паризу, Пит Риверс музеј у Оксфорду, Музеј културне историје у Лос Анђелесу, Универзитетски музеј у Филаделфији, као и Музеј етнографије у Будимпешти. Његов етнографски материјал, употпуњен фотографијама, цртежима и звучним записима, и данас је релевантан извор за проучавање централне Африке.

Историја краљева

Тордеју треба одати признање зато што је допринео да се слика о "примитивним" и "заосталим" афричким племенима промени набоље кроз представљање њихове уметности и историје краљева. У свом односу према афричким заједницама одликовао се дипломатским тактом и децентношћу. Настојао је да разуме и прихвати културу коју је проучавао. Опходио се са уважавањем и поштовањем, како према афричким краљевима, тако и према својим локалним водичима, признајући им велике заслуге за успех свог рада. Поређења ради, чувени амерички новинар и авантуриста, Хенри Стенли, који је у Африку кренуо трагом несталог шкотског истраживача Дејвида Ливингстона, тек са великим негодовањем признао је драгоцену помоћ коју је добијао од свог водича, Типо Типа.

У времену у којем је Тордеј живео већина истраживача била је мотивисана безобзирном жељом за богаћењем и славом. Њихову похлепност и бруталност према Африканцима описао је познати писац Џозеф Конрад у роману "Срце таме". Дотле је, по речима познаваоца афричке историје, Базила Дејвидсона, Тордеј био "необична врста човека и необична врста Европљанина, кога није интересовала ни слоновача ни јефтина радна снага већ информације о прошлости и историји краљева".