Вечитост спорења Вука и Доситеја

Сукоб сличан данашњем одиграо се и у 19. веку. Тај тихи, хладни рат, одигравао се на плану борбе за језик и стварање језика, а у ширем смислу, била је то борба за стварање нове, аутохтоне државе, која се поклапала са врло конкретном борбом против османлијске царевине. Та два зараћена принципа, „сељачког” и „грађанског”, „ретроградног” и „модерног”, „провинцијског” и „европејског”, тада су представљали Вук Стефановић Караџић са једне, и Доситеј Обрадовић са друге стране.

Захваљујући Меши Селимовићу, хладни рат између две Србије, који се већ збио, а ево тиња и данас, забележен је на страницама бриљантне, и у јавности помало заборављене књиге, под називом „За и против Вука”. Прве реченице, из увода ове књиге објављене 1967. године, могле би да зазвуче болно познато. Ево шта каже Селимовић:

– Разлози прихватања или одбијања вуковског, народског, у основи сељачког језика, различити су у разним временским раздобљима; у првим деценијама 19. века, то је део борбе за стварање нације и слободне државе; у време Недићево, а поготову Скерлићево, почеци европеизације и интензивније урбанизације покренули су процес грађанске еманципације и у овој сфери; у наше време, акумулирана духовна и културна искуства, као и неопходност достизања европског па и светског нивоа, захтевају богатији, разуђенији, еластичнији језик... – вели Меша Селимовић.

Велики писац, затим, баца светло на догађаје који су формирали модерну државу и уз помоћ докумената, цитата и живог преноса жестоке свађе између „две Србије”, слика портрет Вука Караџића и времена у којем је он живео.

Вук Стефановић Караџић се, пише Селимовић, жестоко обрушио на неистомишљенике. „Унаказио” је Милована Видаковића, Доситеја Обрадовића и Јована Хаџића. Касапио их је, најефектније, у новинским критикама. Као да је знао за тако модеран и често коришћен маркетиншки термин, „спиновање”. Спиновао је Вук Караџић у корист „прве” Србије.

Оно што се замера припадницима „друге” Србије и Вук је замерао својим противницима. Доситеју, лењост и професорску размаженост и салонску забринутост за проблеме простог српског народа. То је само ситан детаљ из озбиљног рата који су две Србије у време Милоша Обреновића водиле између себе.

Сада, у 21. веку, више не постоји борба за језик, постоји борба за политички став и идеологију. Зараћени идеолошки кланови пљују једни друге по новинама, као и ономад. Скерлић је, касније, прозивао Вука зато што је романтичар, величајући Доситеја, јер је рационалиста. Али, борба се није завршила.

– Десило се, ни двадесет година после Вукове смрти, да је темпераментни Недић ликвидирао и последњег вуковца, М. Ђ. Милићевића, слично као што је Вук учинио са Видаковићем и Хаџићем – бележи Селимовић.

Рат се, дакле, наставио. Вук Караџић је био револуционар и борац. У модерном времену, Друга Србија по сваку цену жели да узврати ударац, задат још у 19. веку. Свесно или несвесно, зато и имамо Марка Видојковића и Бору Ђорђевића, Косту Чавошког и Војина Димитријевића, Исидору Бјелицу и Биљану Србљановић, Петра Луковића и Зорана Ћирјаковића... Свако од њих користи, у циљу борбе, оно што му је потребно од оне друге Србије. Чињеница је, борба за језик је увек, бар у Србији, била и борба за државу. Између осталог, ономад, а и сад, у потрошачком друштву, борба за једну од Србија је и борба за новац. За стране и домаће донације. Народ, сељачки или грађански, одувек је у сендвичу. Увреде пљуште преко њихових леђа.