Večitost sporenja Vuka i Dositeja

Sukob sličan današnjem odigrao se i u 19. veku. Taj tihi, hladni rat, odigravao se na planu borbe za jezik i stvaranje jezika, a u širem smislu, bila je to borba za stvaranje nove, autohtone države, koja se poklapala sa vrlo konkretnom borbom protiv osmanlijske carevine. Ta dva zaraćena principa, „seljačkog” i „građanskog”, „retrogradnog” i „modernog”, „provincijskog” i „evropejskog”, tada su predstavljali Vuk Stefanović Karadžić sa jedne, i Dositej Obradović sa druge strane.

Zahvaljujući Meši Selimoviću, hladni rat između dve Srbije, koji se već zbio, a evo tinja i danas, zabeležen je na stranicama briljantne, i u javnosti pomalo zaboravljene knjige, pod nazivom „Za i protiv Vuka”. Prve rečenice, iz uvoda ove knjige objavljene 1967. godine, mogle bi da zazvuče bolno poznato. Evo šta kaže Selimović:

– Razlozi prihvatanja ili odbijanja vukovskog, narodskog, u osnovi seljačkog jezika, različiti su u raznim vremenskim razdobljima; u prvim decenijama 19. veka, to je deo borbe za stvaranje nacije i slobodne države; u vreme Nedićevo, a pogotovu Skerlićevo, počeci evropeizacije i intenzivnije urbanizacije pokrenuli su proces građanske emancipacije i u ovoj sferi; u naše vreme, akumulirana duhovna i kulturna iskustva, kao i neophodnost dostizanja evropskog pa i svetskog nivoa, zahtevaju bogatiji, razuđeniji, elastičniji jezik... – veli Meša Selimović.

Veliki pisac, zatim, baca svetlo na događaje koji su formirali modernu državu i uz pomoć dokumenata, citata i živog prenosa žestoke svađe između „dve Srbije”, slika portret Vuka Karadžića i vremena u kojem je on živeo.

Vuk Stefanović Karadžić se, piše Selimović, žestoko obrušio na neistomišljenike. „Unakazio” je Milovana Vidakovića, Dositeja Obradovića i Jovana Hadžića. Kasapio ih je, najefektnije, u novinskim kritikama. Kao da je znao za tako moderan i često korišćen marketinški termin, „spinovanje”. Spinovao je Vuk Karadžić u korist „prve” Srbije.

Ono što se zamera pripadnicima „druge” Srbije i Vuk je zamerao svojim protivnicima. Dositeju, lenjost i profesorsku razmaženost i salonsku zabrinutost za probleme prostog srpskog naroda. To je samo sitan detalj iz ozbiljnog rata koji su dve Srbije u vreme Miloša Obrenovića vodile između sebe.

Sada, u 21. veku, više ne postoji borba za jezik, postoji borba za politički stav i ideologiju. Zaraćeni ideološki klanovi pljuju jedni druge po novinama, kao i onomad. Skerlić je, kasnije, prozivao Vuka zato što je romantičar, veličajući Dositeja, jer je racionalista. Ali, borba se nije završila.

– Desilo se, ni dvadeset godina posle Vukove smrti, da je temperamentni Nedić likvidirao i poslednjeg vukovca, M. Đ. Milićevića, slično kao što je Vuk učinio sa Vidakovićem i Hadžićem – beleži Selimović.

Rat se, dakle, nastavio. Vuk Karadžić je bio revolucionar i borac. U modernom vremenu, Druga Srbija po svaku cenu želi da uzvrati udarac, zadat još u 19. veku. Svesno ili nesvesno, zato i imamo Marka Vidojkovića i Boru Đorđevića, Kostu Čavoškog i Vojina Dimitrijevića, Isidoru Bjelicu i Biljanu Srbljanović, Petra Lukovića i Zorana Ćirjakovića... Svako od njih koristi, u cilju borbe, ono što mu je potrebno od one druge Srbije. Činjenica je, borba za jezik je uvek, bar u Srbiji, bila i borba za državu. Između ostalog, onomad, a i sad, u potrošačkom društvu, borba za jednu od Srbija je i borba za novac. Za strane i domaće donacije. Narod, seljački ili građanski, oduvek je u sendviču. Uvrede pljušte preko njihovih leđa.