Српско кретање у месту

Србија исказује неодољиву потребу да буде јединствена. Откако се крајем 2008. Европом попут средњовековне куге проширила епидемија државне презадужености, чак 11 влада је платило цех својим бирачима незадовољним што политичари не успевају да их извуку из кризе и што на њих преваљују мере драстичне штедње.

Сваки покушај интерпретације заокрета бирача према левици или десници, према различитим политичким идејама је грешка. Реалност је много прозаичнија.

Савремено европско бирачко тело лакше је разумети ако се пође од тога да је оно незадовољно свим владама, свих могућих оријентација – искључиво зато што нису у стању да заштите њихов животни стандард и да одговоре на њихове свакодневне бриге. Зато су, сем мера штедње, бирачи гласали против својих политичких естаблишмента.

Али, док криза коси европске лидере не гледајући да ли су на десници, левици или на центру, владајући политичари Србије су поштеђени. Базична коалиција, чије резултате током протекле четири године треба тражити микроскопом, по свему судећи и даље остаје на власти.

Оно што елементарна европска логика избора изражава кроз формулу кажњавања и награђивања, овде изгледа не важи. Српске демократе су, истина, добиле мање него 2008, али далеко више од количине општег незадовољства српске улице.

Они који су с разних страна тражили глас за промене и преокрете добили су мање него што се очекивало.

Тако помислим да у Срба да постоји неки необјашњив баг, шта ли. Дубоко конзервативан страх од промена, догматска лојалност странкама као да се око нас ништа не мења, поданички менталитет који погодује онима на власти, апатија?

Чему је, на пример, служио у суштини дефетистички покрет „белих листића” који се свео на салонски пркосну вежбанку опозиције „свима”?

Онда погледам резултате Сопота, Јагодине и Београда – где су глатко победили носиоци листа који су током претходног мандата својим бирачима испоручили неке конкретне резултате, испунили обећања. Констатујем то као допринос нормализацији.

Бирачко тело исказало је додатну зрелост одбацујући испушену лулу националшовинистичког радикализма, шаљући партију Војводе од Хага у архив историје. То што су се у игру убациле „Двери” тумачим као жељу за новим паковањем сличних идеја. Што је такође нека промена.

Све то указује да има Срба који и те како умеју да препознају вредности, који су рационални, који не желе да буду глинени голубови.

Али, када саберем прву и другу бирачку Србију дође ми да се – одузмем. Не разумем. Не звучи ми логично. Зато остајем дужан једно извињење:

Извињавам се свим овдашњим политичким видовњацима који су пре две-три године говорили да криза Србији не може ништа. Биће да су у праву ти људи – за које и даље тврдоглаво мислим да им је прекосутра футуризам.

Изгледа да криза заиста не може ништа њима, мада је нама поприлично загорчала живот.

Из стања конфузије помаља ми се закључак да су политичке структуре које би да се фосилизују на власти нажалост и даље сувише моћне. Опхрване титанском жељом да владају, неспремне да служе народу, у стању су да худинијевски омађијају „своје”, да их убеде да ће у наредним месецима урадити оно што нису успели за четири године.

Власт. Власт која ће се остварити постизборним математичким комбинацијама. Власт која ће, плашим се, веома брзо заборавити колико је људи исказало жељу за променама, па и прилично висок степен неповерења према двема највећим странкама.

Негативна, па на моменте и прљава предизборна кампања на коју су се одлучили ДС (више) и СНС (мање) и једнима и другима је однела гласове. Пре два-три месеца они су контролисали више од 60 одсто бирачког тела. Десет процената које су погубили значи да су први кажњени а да други нису били довољно уверљиви.

Тиме је остављен већи простор мањим странкама – што су најбоље искористили једини отворено антиевропски и проруски ДСС и УРС, партија неолибералног гуруа који је непожељан, мада могуће незаобилазан коалициони партнер у калкулацијама оба проверопска блока.

Перспектива коалиционе владе која ће поново бити створена на надземним договорима и подземним уступцима у старту смањује ефикасност будућег кабинета. Уситњеност остаје мањкавост, али сигурно неће бити српског Путинатора јер ће нови премијер свакако морати да буде снажнији, што значи да ће од председника поврати део противуставно изгубљене моћи.

Све у свему, Србија засад наставља кретање – у месту.

У Европи то није случај. Трагајући за алтернативама изласка из кризе, француски и грчки бирачи одбацили су досадашњи поредак власти.

Франсоа Оланд је довео под сумњу мишљење које готово да је постало европска мода: левица губи гласове зато што је изгубила битку око идеја са десницом. Како онда протумачити његов успех?Да ли су бирачи конспиративно одбацили идеологију деснице у корист социјалистичког програма?

Тачно је да је Саркозијева десница у почетку била убедљивија, предлажући одговоре за излазак из кризе, али неуспех да пружи резултат коштао је власти. То, међутим, не значи да победу Оланда треба интерпретирати као тријумф „прогресивних идеја”. Нови председник ће на томе тек морати да ради.

Нема сумње да победа социјалисте Оланда и грчка трагедија око састава нове владе – где су две традиционалне политичке династије драматично кажњене – имати значајан утицај на европску политику. Барем краткорочно.

Неки чвршћи оквир како ће се ствари развијати у будућности можда вреди потражити у резултатима избора у Шлезвиг-Холштајну и локалног гласања у Италији.

Први не само да су наговестили долазак опасних времена коалицији Ангеле Меркел, већ су поново потврдили чврсто утемељење Партије пирата у националној политици.

Други су, уз изненађујуће снажну подршку технократама премијера Марија Монтија, преко ноћи од популарног комичара Бепеа Грила направили озбиљну политичку фигуру.

Колико год различити, ови избори су међусобно повезани. Као и у Грчкој, заједнички указују на побуну против етаблираних партија. Не ради се само о разочарању бирача начином на који су водеће странке покушавале да реше текуће проблеме – штедње, раста, незапослености…

Немачки Пирати у свом манифесту захтевају обрачун с „принципом тајности”, захтевајући нову еру информатичке отворености. У суштини, верују да технологија може да замени свет политике. Да су људи уз своја техничка помагала – без мешања традиционалних партија и апарата државе – у стању да доносе политичке одлуке.

Успех Пирата је симптоматична најава ширих промена начина на који грађани посматрају политичке процесе. Она је својеврсна потврда недостатка вере у традиционалне вредности света политике и њихових представника.

И резултати који су стизали из Италије указују на тренд према антиполитици. Определили су се да казне доминантне странке и определе се за комичара који не верује политичарима и предлаже да „читава јавност преузме улогу владе и управљања која је уобичајено намењена неколицини”.

Кад се томе дода снажна подршка технократској влади, тренд је јасан: људи све више верују, или желе да верују, да постоје неполитичка, неутрална решења за политичке проблеме.