Мрачна тајна Путиновог реизбора

Вашингтон – Трећа председничка инаугурација Владимира Путина, после победе у првом кругу на мартовским изборима, показује да је он и промућуран и способан. Има такође и много среће, и то је оно што треба да нас плаши.

Путинова срећа произлази из тајминга који му иде наруку. Судбина руске економије, и популарност њених вођа, тесно је повезана са ценом нафте. Нафта и гас учествују у руском извозу са готово две трећине и чине половину прихода федералне владе.

Када је у августу 1999. Путин постао Јељцинов премијер, цена нафте у свету је тек почела да расте са најнижег нивоа од почетка седамдесетих. За прва два председничка мандата цена нафте и гаса се више него утростручила. Захваљујућивеликом приливу прихода од нафте, руска економија је доживела процват, плате су вртоглаво порасле, а вишкови су заменили дефиците у буџету.

Када се Путин 2008. повукао и препустио председничко место Дмитрију Медведеву, имао је импозантан проценат подршке од 85 одсто.Не чуди што толики број бирача носи лепе успомене из његових ранијих председничких мандата.

Десетогодишњи бум цена нафте и гаса можда је добар за руску економију, али је лош за руску демократију. Путин је искористио своју популарност да уназади слободу штампе, онемогући малим опозиционим партијама да учествују на изборима и ослаби парламент и регионалне владе.

Нафта има особину да тера демократију и у другим регионима. Од Венецуеле и Анголе до Ирана и Мјанмара, деценија скупе нафте је помогла десетинама аутократа да се чврсто држе на власти.

Метеж на Блиском истоку је вероватно помогао Путину, јер је допринео вртоглавом расту цена нафте и убризгао руској економији новчану инјекцију у месецима пред гласање.

Нафта није увек лоша за демократију.

Много тога зависи од способности вођеда крије токове новца од нафте. Благо се претвара у бригу када владари у потаји пребацују новац на рачуне пријатеља и савезника.

У априлу 2010. Путин је потписао декрет којим је спречио објављивање информација о имовини, приходима и трошковима два руска нафтна фонда. То му је омогућило да сакрије стање владиних финансија у време када је кренуо у предизборно расипање. Повећао је издвајања за војску и полицију за 33 одсто и обећао даље повећање плата и пензија за оружане снаге, просвету и лекаре.

И данас је веома мало Руса који схватају да су обманути. И друге аутократе које се финансирају од нафте користе исту стратегију. Од почетка новог миленијума, председник Уго Чавес је знатно смањио транспарентност венецуеланске државне нафтне компаније и користио је њене приходе за коруптивни фонд свог покрета.

Овог месеца се у извештају непрофитног њујоршког Института за праћење прихода наводи да је почетком 2008. иранска централна банка престала да објављује информације о улагањима и повлачењима средстава из нафтног фонда. Од тада су из њега очито нестале десетине милијарди долара.

У Вашингтону није прошла непримећено ова веза између тајних прихода од нафте и прљаве политике. Једна одредба Декрета Дод-Френк о реформи Волстрита и заштити потрошача односи се на овај проблем. Закопана међу другим одредбама у одељку 1504 она налаже нафтним и гасним компанијама са седиштем у САД да открију колико новца дају владама широм света.

Логика је јасна: када грађани знају колико новца влада добија, разоружаће аутократу и тражити већу одговорност. Ипак, Амерички институт за нафту, лобирајуће крило нафтне индустрије, запретило је да ће тужити Комисију за берзу и хартије од вредности уколико овај декрет стави на снагу.

Годину дана пошто је истекао првобитни рок, ова комисија још ништа није предузела. Требало би да инсистира да компаније објављују плаћања по пројекту уместо на нивоу целе земље. Нафтне компаније које тврде да подржавају транспарентност требало би да прихвате овакав приступ уместо да га блокирају.

Нема много доказа да ће већа отвореност довести америчке компаније у неповољнији положај. Заправо, ЕУ је предложила сличну меру и инвестиционе фирме кажу да ће на овај начин добити вредне информације.

Избор Путина требало би да нас подсети да приход од нафте може да се искористи и добро и лоше. Што транспарентније буду нафтне компаније, вероватније је да ће грађани – а не диктатори – имати корист од природних богатстава своје земље.