Стари се не повлаче већ се друштво од њих удаљава

У многим срединама постоје стереотипи о старим лицима. Ови стереотипи додатно утичу на појаву ,,присилне егалитаризације”, што ће рећи да се сви стари људи сврставају у исту категорију – да су слаби, немоћни, да им је потребна помоћ итд. Наравно, такве генерализације занемарују индивидуалне разлике међу старима и чињеницу да активна старост продужава људски век и подиже квалитет живота.

Многи стручњаци тврде да је слаба мотивација за активан живот понајвише последица односа друштва према старим особама и да до раскида веза са околином не долази зато што се стари ,,повлаче” већ стога што се друштво удаљава од њих.

Данас је и сродничка солидарност веома угрожена. Ако гледамо историјски, она је раније била веома јака. Сродници су и те како поштовали старе и бринули о њима. Ми знамо да је породица која је одувек била стуб у заштити својих чланова, посебно старијих, осиромашена, да је у кризи и да то слабљење породице намеће потребу да солидарност друштва буде већа. Код нас постоји неколико типова породица. Један тип је ,,велика породица”, и ту стари нису запостављени. То су оне старе сеоске породице којих још има. Други тип су породице у којима је дошло до одвајања генерација, али су контакти међу њима сачувани. И коначно, имамо такозвану изоловану породицу, састављену од родитеља и малолетне деце, и ту везе са старима скоро сасвим престају. Код нас је то трагичан процес, нарочито на селу, јер млади су отишли, а стари су у готово безнадежној ситуацији.

У Србији је у току борба против свих облика дискриминације старих, али нису за потцењивање ни супротне тенденције. Међутим, људи треба да су између себе солидарни, и млади, и средовечни, и стари, да се избегне међугенерацијски јаз, јер подела на младе, средовечне и старе није ништа друго него вештачка подела. Друштво је увек целовито, што значи да нема друштва а да у њему истовремено не бораве и млади и стари, и да млади уживају плодове рада претходних генерација. Младе би код нас зато требало едуковати, да знају да је све оно што данас имају и користе створио неко ко је живео пре њих или много пре њих, а то су сада старији.

Такође, према неким истраживањима, сиромашних је данас веома много међу старијом популацијом. Пружање помоћи тим људима требало би да постане озбиљан задатак друштва. Локалне заједнице су прилично неорганизоване и инертне, док је заштитна улога породице у задовољавању потреба старих лица у константном опадању.

Сви знамо да су старији у ранијем периоду уживала велики углед. У породици се, нарочито у селима, није могла донети ниједна важнија одлука без мишљења старијег – домаћина куће. Предрасуде су изгледа дошле с бољом здравственом заштитом и повећањем броја старих, међу којима, наравно, има и болесних и изнемоглих. Међутим, то је створило, психолози би рекли, стереотип да се старост изједначава са неспособношћу.

Морамо истовремено имати у виду да je и становништво у Европи у просеку све старије и питање је колико смемо да се према том проблему односимо пасивно и да заступамо мишљење о неспособности свих тих генерација а да занемаримо њихове потенцијале. Јер познато је да су многи појединци у старости створили велика. Добро је подсетити се, на пример, да је у старој Грчкој, постојало правило да се ниједна важнија државна одлука не доноси без мишљења Савета стараца.

А код нас у Србији, одлуком Високог савета судства стављено је свима до знања да лица старија од 69 година не могу више бити судије поротници. Дужан сам да кажем да није реч о писаној одлуци, али тиме она поготово добија на значају јер поротницима старијим од 69 година усмено је саопштено да они ту дужност не могу више да обављају. Овде је очигледно реч о једној недоследности, јер кроз Стратегију о старењу и Акциони план Влада Србије промовише став да су старији наш потенцијал и да ниједно друштво не сме да се лиши услуга старијих суграђана, а с друге стране истим тим суграђанима се одузима право да буду судије-поротници само зато што имају одређени број година. Ја прихватам чињеницу да су многе старе особе болесне и немоћне, али против сам уопштавања. Јер људски век се стално продужава и зато овде треба поменути ону сјајну крилатицу која каже да ,,не треба само године додати животу него и живот годинама”.

Психолог, пензионер