Улазимо у период хаоса

Иза прокламоване политике „подстицања демократије” у неразвијеним земљама у ствари се крије жеља великих сила, пре свега САД, да се у земљама „трећег света” задржи постојеће елитистичко уређење – једна је од носећих теза књиге „Подстицање полиархије: глобализација, интервенција САД и хегемонија” америчког професора социологије Вилијама И. Робинсона коју је протеклих дана као гост Факултета политичких наука представио овдашњој читалачкој публици. Као редовни професор на Калифорнијском универзитету у Санта Барбари, широј јавности постао је познат по оштрој критици глобалног светског поретка и његовог устројства.

„Сведоци смо кризе капитализма на глобалном нивоу, а владајућа елита показује да није у стању да се носи са њом и понуди одрживо решење. Огромне економске разлике међу различитим деловима света не могу више да опстају захваљујући механизмима друштвене контроле. Владајућа класа је изгубила легитимитет и присуствујемо краху хегемоније владајуће класе широм света”, каже професор Робинсон у разговору за „Политику”.

Како ће доћи до тог краха? Револуцијом?

Усред кризе један од облика промене постојећег стања може бити револуција (мирна или насилна) или да једноставно дође до колапса капиталистичког поретка који неће више бити у стању да функционише као кохерентан систем. Сматрам да би било добро када би дошло до револуције, а још боље ако би она била ненасилна. Светски капитализам мора да буде збачен и замењен демократским социјализмом, у коме профит не руководи сваким аспектом организације друштва, али у којем организујемо глобално друштво како би се задовољиле потребе човечанства.

Можете ли да прогнозирате када ће доћи до тих друштвених промена?

Плашим се да глобални систем још не излази из хаоса. Немоћ једног дела човечанства да обезбеди пуку егзистенцију у истом систему који је неколицини пружио могућност неограниченог богаћења указује на то да је систем у коме живимо дефинитивно у кризи.

На основу чега закључујете да је баш сада створена клима за велике социјалне потресе?

Чини ми се да се човечанство налази у сличном историјском моменту као што је било почетком тридесетих година прошлог века, а има и елемената који су обележили свет 1968. Почетком тридесетих свет се суочавао са великом економском кризом и изгледало је да нема изласка из ње. То је погодовало развоју левичарских (комунистичког и социјалистичког) као и десничарских (фашистичког) покрета. Дакле, дошло је до поларизације друштва. Исту ситуацију имамо и данас. Резултати грчких избора су најбољи показатељ – дошло је успеха левице и деснице и колапса центра.

Какве паралеле видите са светом из 1968?

То је доба побуне против власти широм земаљске кугле. У Европи се догодило „прашко пролеће” и студентске демонстрације у Паризу, културна револуција у Кини је те године била на врхунцу, а у Латинској Америци, у Мексику, дошло је до масакра студената у „Тлателоко масакру”. Сједињене Државе 1968. бележе процват контракултурног покрета са свим његовим варијантама од протеста против рата у Вијетнаму до црначког покрета. Својеврстан пандан шездесетосмој је 2011. где смо били сведоци „арапског пролећа”, као и покрета „Окупирајмо Волстрит” и „Индигнадос”.

У својој књизи се бавите феноменом глобализације и хегемоније на чијем челу су САД. Шта у том смислу можемо да очекујемо после америчких председничких избора?

Ко год да победи, Барак Обама или Мит Ромни, не очекујем да се у односу према глобалном капитализму нешто значајније промени јер су оба кандидата представници елитне класе која је на власти у САД. Верујем да ће да победи Обама, али он ће и даље у спољној политици наставити да промовише глобалну економију и економску интеграцију. Једина разлика међу њима су социјалне структуре које их подржавају – Обама ће добити гласове омладине, жена, црнаца и Латиноса, док Ромни може да рачуна на подршку конзервативнијих, десних струја.

----------------------------------------------

Израел и међународно право

Будући да сте пре неколико година оптужени за антисемитизам због тога што сте вашим студентима указали на сличност положаја Палестинаца у Гази и Јевреја у гету, какав је ваш коментар поводом сличних оптужби са којима се недавно суочио немачки књижевник Гинтер Грас?

Он је храбар човек. Израел је земља која апсолутно игнорише међународно право и свако ко се усуди да га критикује због тога суочава се са оптужбама за анитисемитизам, што је апсурдно. Израел даје легитимитет свим својим акцијама тако што их повезује са холокаустом, патњом Јевреја и антисемитизмом. Али то су заиста одвојене ствари. Када, на пример, критикујемо Иран то не значи да смо антиисламски оријентисани, док је у случају Израела то табу. За такву политику не треба губити из вида да је израелски лоби у САД убедљиво најјачи лоби у земљи и да је немогуће доћи на било који значајнији политички положај као што су места гувернера или места у Конгресу уколико се критикује државна политика Израела.