„Руски цар” мења име у „Вапијано”

Смена на трону задесила је један од најпознатијих престоничких ресторана – „Руски цар” – власништво над овим отменим стециштем Београђана и њихових гостију преузео је међународни ланац угоститељских објеката „Вапијано”. У овој компанији најављују да би после прилагођавања ентеријера здања у Кнез Михаиловој улици кафана која је затворена пре неколико дана требало поново да проради крајем јуна и да неће променити досадашњи изглед.

– Зграда је као споменик културе под заштитом, спољна и унутрашња форма неће бити мењана. Посебна пажња биће посвећена пројекту прилагођавања унутрашњости. Све радове обављаћемо по условима Завода за заштиту споменика културе. Старо име – „Руски цар” нисмо у могућности да задржимо. Званично овај угоститељски објекат зваће се „Вапијано”. Инвестиција за нови ресторан вредна је око 1,2 милиона евра и биће запослено 100 младих. На јавном конкурсу за нова радна места стигло је око 600 пријава, а међу њима су и оне који су послали бивши радници ресторана – истичу у компанији „Вапијано”.

Досадашњи власник „Руског цара”, Драган – Аца Булић још се није огласио на тему продаје ресторана, али јесте Зоран Антонијевић чији су отац, стриц и тетка подигли здање у којем се данас налази ресторан и укњижени су као власници још 1934. године. Антонијевић је због тога поднео захтев за повраћај ове имовине на основу Закона о реституцији. Зграда је одузета његовој породици после Другог светског рата и претворена је у друштвену својину, а потом и приватизована.

– Због тога сам 2006. тужио Угоститељско предузеће „Стари град” које је раније управљало овим местом. То предузеће је 2002. и званично продало ресторан Снежани Булић, супрузи Јусуфа Булића, која је као закупац у „Руски цар” дошла 1998. године – истиче Антонијевић којем је осим кафане одузет и цео спрат изнад ње.

Он каже да је кафана била у саставу Угоститељског предузећа „Стари град” које је након што су Булићи стигли било приватизовано и припало је фирми „Мидленд”. Из ове продаје био је изузет „Руски цар”, па га је након тога у договору са „Старим градом” као власница преузела Снежана Булић, а Антонијевић тврди да овај посао није био легалан.

Србољуб Панић из републичке Дирекције за имовину тврди да му нису познати детаљи приватизације угоститељског предузећа „Стари град” ни то како је „Руски цар” дошао у посед породице Булић. У начелу, каже Панић, ако је неко законито стекао право својине над непокретношћу која је била у државном власништву он има право да је прода. Старим власницима она неће моћи да буде враћена у натури него ће њих држава да обештети.

– Прошлогодишњим Законом о повраћају одузете имовине и обештећењу забрањено је да се отуђује или оптерећује државна имовина до одлуке о праву својине по захтеву бивших власника. Али сви они који су пре тога легално дошли до власништва на некретнинама које потражују изворни власници, могли су да као сваки приватни власник таквом имовином слободно располажу – поручује Панић.

----------------------------------------------

Без формалности и „дрес кода”

Када је реч о амбијенту, али и јеловнику, карти пића и винској карти нови власници напомињу да ће они бити конципирани тако да одговарају индивидуалним жељама гостију. У „Вапијану” кажу да ће инсистирати и на амбијенту који није оптерећен формалностима, без „дрес кода”, а неће бити обавезне ни резервације.

У „Вапијану”, чији се ресторан већ налази у Тржном центру „Ушће”, поручују да је „Руски цар” прешао у власништво ланца који је у конкуренцији ресторана са свежом и здравом храном, проглашен за најбрже растући у Европи. У свету постоји више од 100 угоститељских објеката у склопу ове компаније, од Бризбејна и Тајпеја, преко Лондона, Париза, Беча, Берлина, до Чикага и Њујорка.

----------------------------------------------

Ресторан „Загреб” уместо Романових

„Руски цар” завладао је међу престоничким отменијим стециштима одмах по отварању које се одиграло још 1890. године, а назван је у част владара Александра Другог Николајевича Романова који је Русијом управљао од 1855. до 1881. године. Готово од оснивања, на овом месту окупљала се престоничка елита и угледни гости из иностранства. Колико је култно састајалиште временом постао овај ресторан најбоље описује реченица да се „овде долазило, да би био виђен”.

Здање у којем се и данас кафана налази саграђено је између 1922. и 1926. према идејном пројекту Петра Поповића и уз сарадњу Драгише Брашована. „Руски цар” је после Другог светског рата „развлашћен” и 1960. претворен у друштвену својину. Отворен је тада нови угоститељски објекат – експрес ресторан „Загреб”. У тим годинама овде се припремала кувана храна и гости су се сами служили, а луксузни намештај и есцајг заменили су пластични послужавници на линији.

Деведесетих година Угоститељско предузеће „Стари град” је овај простор дало у закуп Србину из Аустралије Џеку Самарџији који је преуредио ресторан и вратио му стари назив „Руски цар”.