Старији воле да намећу своје мишљење

За моју генерацију се не може рећи да је у сукобу са старијом генерацијом, нити међу нама постоји некакав непремостиви јаз. Али чињеница је да старији воле да намећу своје мишљење, кад год им се за то укаже прилика. Они сматрају да су најпаметнији и да је њихов систем вредности и данас актуелан. Заборављају ону народну ,,на млађима свет остаје”.

Моји родитељи ми нису изaбрали средњу школу. Ја сам хтео да идем у економску, и они су се с тим сложили. Међутим , инсистирали су да то буде правни смер. Ја тај смер нисам желео, али сам га ипак уписао. Оправдање за њихово наметање видим само у томе да сам тада имао непуних 15 година.

Моји другови су такође уписали средњу школу на препоруку родитеља, али у већини случајева се њихова жеља поклопила са жељама родитеља.

Када је систем вредности у питању, сви инсистирају на томе да се много учи, заврши школа и да следи успех. Ми млади видимо да ни завршен факултет није гаранција да ћемо добити посао, а камоли добро зарађивати. Ми видимо да се и без школе може добро живети, да многи немају образовање, али су врло успешни. Наравно да не омаловажавамо факултет, али хоћу да кажем да он није гаранција да ћемо сутра брзо доћи до посла. Многи моји другови имају родитеље који су завршили факултете и не само да не зарађују много већ су изгубили посао. Зато још размишљам да ли ћу уопште уписати историју. То је оно што бих волео да студирам и да се тиме бавим, али још нисам одлучио да ли сам спреман да толико уложим труда а да сутра завршим на бироу рада.

Моји родитељи не спадају у престроге, тако да су нам односи сасвим коректни. Када претерају са гунђањем и саветима које не желим да слушам, ја једноставно одем у своју собу, затворим врата и пустим музику, што њих нервира. Мени је то најједноставније.

Моја породица има три генерације, ту су баба и деда, поред родитеља. Имам утисак да ме у свему ,,брани” деда, за разлику од бабе која воли понекад и да ,,смара”, а ја јој опраштам јер је била учитељица. Разумем да они имају лагоднију улогу да нас размазе, јер не сносе одговoрност и бригу за нашу егзистенцију.

Никада не бих живео са својом породицом у заједници са родитељима. Све је то још далеко од мене али нећу је ни заснивати док не будем имао услова за самосталан живот.

Ипак, родитељи морају да у свему буду ауторитет својој деци: ми не можемо бити ни другови ни ортаци. Знам неке моје другове који се хвале да су ,,ортаци” са родитељима, да код њих наводно нема никаквих забрана. Е, такви су по правилу користили дрогу, нису примерни ученици и увек су имали некакав проблем и са друштвом.

Што се тиче нашег односа са професорима, правила око тога ко је од њих бољи, да ли старији или млађи, нема. Имамо младих професора са којима теже успостављамо комуникацију и старијих који су нам омиљени.

Кад размишљам о послу, такође не мислим да је важно да ли у колективу преовлађују млади или старије колеге. Најважније је да можемо да остваримо добру комуникацију, тако да немам предрасуде да би се лакше уклопио у колектив где има младих.

Ученик средње Економско-трговинске школе у Шапцу, правни смер

(Забележила: М. Е.)