Протест као мотив

Србији опет прети постизборна драма, иако, парадоксално, резултати никог иоле упућеног нису могли изненадити, с обзиром на то да су они – бар када се ради о односу између две највеће странке – већ месецима врло слични, са свега неколико процената предности на једну или другу страну. С тим да су на крају и једни и други добили нешто мање од очекиваног, а СПС неколико процената више, што је Ивицу Дачића и учинило пр(а)вим победником овог још неокончаног изборног циклуса.

Заправо, једино право изненађење ових избора, мада је чак и оно било донекле наслућивано, јесте то што су радикали склизнули испод цензуса, са великим шансама да ту и остану. Интересантно је да се о томе у медијима веома мало говори. И можда читава ова актуелна напредњачко-дверјанска галама о „покраденим изборима” – што не значи да није било, што би рекао Веља Илић, „крадуцкања”, а посебно муљања са неважећим листићима – поред осталог, има за циљ и да мало забашури удео ове две странке у „удруженом подухвату” потапања радикала као и овакве и онакве, али несумњиво доследне, проруске, антиевропске и антихашке српске парламентарне странке са дводеценијским стажом. И, што је посебно важно, странке која је увек међу првима објављивала најтачније изборне резултате, независно од тога да ли су јој они одговарали или нису.

Многи ће се због тога сада радовати, и то не само они са антирадикалског, прозападног дела политичког спектра. Напротив, вероватно су због тога најсрећнији управо напредњаци, а трљају сигурно руке и они у ДСС-у, рачунајући да би понеким разочараним радикалом могли мало ојачати своју инфраструктуру и све старије бирачко тело. Нису, разуме се, несрећни ни у ДС-у, а поготово су задовољни по ЕУ канцеларијама и амбасадама.

Показало се да Србија ипак није Пенелопа и да се са на почетку друге деценије двадесет првог века са паролом „Србија чека Шешеља” не може урадити много. Но, за цензус би вероватно и то било довољно да се Шешељ кандидовао лично, да су се мало мање бавили „издајником Николићем” и да у последњим данима кампање медији попут РТС-а, „Курира” и „Преса” нису кренули да дижу Двери.

Знајући да немају бог зна чиме да се похвале, сем „Ђиласовим” мостом и нешто ,,Мркоњићевих” аутопутева и обилазница, у владајућој странци су закључили да им је једина шанса да играју на расцепканост опозиције и дезавуисање напредњачке алтернативе. И, за разлику од осталог, у томе су били прилично успешни.

Знало се унапред да је бајка то да ће „многи” некадашњи Тадићеви бирачи сада гласати за напредњаке, као што су се, наводно, непрестано „заклињали” и обећавали у намештеним јављањима и коментарима по интернету и радио Фокусу. Наравно да неће. (На крају су СНС и СРС у збиру добили нешто од онога колико су на прошлим изборима имали јединствени радикали.) Али су неки, реално љути и објективно разочарани, „еврореформски” бирачи можда могли гласање да прескоче. И управо то ко ће у последњи час остати код куће, а ко ће ипак изаћи, јесте кључ успешне кампање и оно што увек уноси дозу неизвесности у изборна одмеравања.

Зато верујем да основни разлог овог СНС протеста управо и јесте да ободри и мотивише своје малаксале и разочаране бираче, којима су годинама пуњене уши причом о „сигурних” од 35 до 40 одсто и „најмање десет одсто предности над жутима”. И како сада те бираче мотивисати да изађу кад се распршио санак о коначном доласку на власт? У том смислу, ма колико био рискантан, противречан, неодговоран и нелогичан (покрадени смо, позивамо на устанак, не признајемо резултате, али и идемо у други круг), Николићев потез ипак није потпуно бесмислен. Да није кренуо са причом о крађи, он би овог пута у другом кругу изгубио, такорећи, рутински, излазност би била много мања, апстинената би било на обе стране, а пресудили би сигурни гласови и партијска инфраструктура. Овако је улог подигнут, страсти успламсале, прича о изборној крађи покрила договор о влади ДС-а и СПС-а, а лопта пребачена у двориште демократа где су већ помислили да су избори завршени и зато им је требало чак неколико дана да се снађу и одговоре. Николић сада ризикује катастрофу, али може да се нада и чуди. Плус има одличан алиби уколико исходом не буде задовољан.

На крају, није ли мало чудно да су пре четири године Николић и Вучић били много мирнији и опуштенији након пораза у председничкој трци, иако је он био заиста тесан и премда ни тада није било ништа мање гласина и чудних извештаја са терена? А још је необичније што се драма (са елементима трагедије и фарсе) прави сада, када разлика између ривала практично и нема, односно када су сведене на то ко ће брже и боље да нас води ка ЕУ и да ли је боља (Ђиласова) „народна канцеларија”, или пак она (Вучићева) „за брзе одговоре”. Другим речима, стиче се утисак као да их је тада са демократама повезивало нешто мање видљиво, а опет много јаче од тада очигледних и драматичних идеолошких разлика, као што су Косово, Хаг, ЕУ... И изгледа да их управо та мутна политичко-пословна позадина данас раздваја и чини овако непомирљивим противницима, много већим него што су онда били.

Другим речима, нису ли можда тада, пре четири године, пала нека обећања и договори који су се у међувремену изјаловили? Тачно је да разводи могу да буду болни, али највише фрустрација и електрицитета увек остављају нереализоване везе.

главни уредник часописа ,,Нова српска политичка мисао”