„Топли зец” за Обаму и Ромнија

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Амерички председнички маратон, кампања која ће до изборног дана потрајати практично више од годину дана, од оних у другим крајевима света се разликује и по томе што нигде као овде нису под лупом не само политички програми кандидата него и њихови карактери.

Барак Обама је кроз „медијског топлог зеца” прошао током 2008, када је прво водио борбу са партијском ривалком Хилари Клинтон (данас су веома блиски сарадници), а потом са републиканским противником Џоном Мекејном. Преиспитивање његове биографије и личности није међутим престало ни кад се уселио у Белу кућу: прво је васкрсла контроверза око његове крштенице, а недавно је објављена књига о његовим везама са (белим) девојкама са којима се забављао док је био на студијама у Њујорку.

Ових дана, иако још није у књижарама, расправља се и о новој књизи посвећеној њему, чији је наслов „Аматер: Барак Обама у Белој кући”. Њен аутор је бивши уредник недељног магазина „Њујорк тајмса” Едвард Клајн, исти онај који је 2005. објавио тобоже „инсајдерску” књигу „Истина о Хилари Клинтон”, у којој је „открио” да је она лезбијка која је ћерку Челси родила пошто ју је претходно Бил Клинтон силовао.

Нова књига која сличне „истине” износи о Обами једва је дочекана од стране „Фокс” телевизије и конзервативних онлајн публикација које подржавају републиканце, којима су констатације да је Обама један арогантни „Нарцис”, који „не зна колико не зна”, и који одбија да се консултује са било киме ко није из његовог круга, истинска посластица.

Главна бомбона при томе је наводна изјава коју је прошлог лета у поверљивом кругу дао Бил Клинтон, убеђујући Хилари да Обами поново буде партијски ривал за председничку номинацију. „Он не уме да буде председник. Он не зна како функционише свет. Он је неспособан. Барак Обама је аматер.”

Бил Клинтон иначе последњих месеци увелико помаже Обами, како у прикупљању донација за изборни фонд, тако и мобилисању старих и нових присталица у државама у којима ће се у новембру водити одлучујућа изборна битка.

За ову прилику подгрејане су и неке старе контроверзе, попут једног пасажа из Обамине аутобиографије „Снови мог оца”, где је изнео да га је његов индонежански очух једном послужио псећим месом (Обама је имао оца Кенијца). То је прошлог месеца представљено као ново откриће и навелико кружи интернетом, са пратећим вицевима на тај рачун.

То је и повод да се подсети да је он одрастао на Хавајима и у Индонезији, да је у „матичну” Америку стигао тек кад је започео студије, да су му најближи пријатељи на Колумбији били Пакистанци, а да је највише ценио једног професора који је био Палестинац… Све ово има за циљ да обнови старе сумње да амерички председник који сада тражи други мандат није баш „прави” Американац.

Мит Ромни, са друге стране, пошто на највиши положај претендује први пут, под још већом је медијском шибом. Старим замеркама либералних медија – да је „превише испеглан” од главе до пете – сада се додају детаљи из младости, који, као и у случају Обаме, доводе у питање његову подобност да буде шеф државе.

„Вашингтон пост” је тако прошле недеље, на више од две своје стране (што би, отприлике износило четири стране текста у „Политици”), објавио једну епизоду из 1965, када је тада 18-годишњи Ромни као „главни даса” у скупој приватној гимназији предводио својеврстан линч против једног друга из разреда чија је главна кривица била то што је имао дугу косу офарбану у плаво. Ромни је лично, према тој причи, несрећног момка оборио на земљу и ошишао.

Када је прича објављена, Ромни је изјавио да се тога не сећа, што је само долило уље на ватру. Тему коју је набацио „Вашингтон пост”, здушно су почели да врте други медији, доказујући да тај догађај из младости (када готово сви праве неке глупости), у ствари доста говори и о могућем лидеру нације. Један од закључака тим поводом јесте да Ромни мрзи људе који „нису нормални”, па се у том светлу тумачи и његово противљење истополним браковима које је прошле недеље аминовао и Обама.

Дечак који је пре више од 40 година био жртва Ромнијевог малтретирања, иначе је после тога избачен из школе, јер је ухваћен како пуши, док Ромни није сносио никакве санкције. Из тога се опет закључује да неко ко је једном био насилник, увек је насилник, да је реч о човеку склоном да злоупотреби моћ, те да би зато било ризично поверити му да буде председник.

Очигледно је из овога, и из многих других епизода (попут оне да је својевремено на једном породичном путовању дугом неколико стотина километара, породичног пса сместио на кров аутомобила), да, иако су на први поглед главне теме председничке кампање економија и запошљавање, од тога су важније личности кандидата.

Пре четири године оваква подметања нису спречила избор Обаме. Остаје да се види колико ће овога пута да омету поход на власт Мита Ромнија.

Милан Мишић