Бирачи се више везују за личности него за странке

Резултати управо завршених општих избора у Србији показују да нису сви челни људи водећих партија подједнако популарни међу бирачима, али то како се гласало, објашњавају аналитичари, говори и о томе да се грађани све чешће везују за личности, а мање за страначке програме.

Тако се десило да лидер Демократске странке и њен председнички кандидат Борис Тадић у Београду добије мање гласова од страначког колеге, носиоца листе за изборе за Скупштину града Драгана Ђиласа. Та разлика у Ђиласову корист је око 47.000 гласова. Исто се десило и Српској напредној странци. У њиховом случају показало се да је председник партије Томислав Николић у Београду популарнији од њиховог кандидата за градоначелника Александра Вучића. Николић је Вучића „победио” у 12 од 13 београдских општина.

Код нас, како каже Зоран Стојиљковић, професор Факултета политичких наука, када су истовремено избори на различитим нивоима власти, бирачи све чешће тактички гласају. Они процењују где ће и како гласати и то гласање у великој мери зависи од њихове процене кога и због чега би требало подржати.

„Требало би да се навикнемо на то да ће јаз између опредељења на локалном, регионалном или националном плану бити различит у зависности од тога шта су приоритети и који је профил гласача.

Тамо где се не води велика државна политика бирачи су више склони конкретном кандидату и проблемима средине, а на националној равни, код парламентарних избора процењују укупну политику. Када се ради о председничким изборима који су такође персонализовани, опет се воде неким својим утиском или формираним ликом кандидата”, објашњава Стојиљковић.

Када је реч о ситуацији са ДС-ом, већи успех Ђиласа, Стојиљковић и Дејан Вук Станковић, приписују његовој доброј кампањи. Он је, оцењује Станковић, водио кампању за градске изборе тако да се она схвати као борба за оно шта је урадио и шта намерава да уради за Београд.

„Мало је уплитао високу политику осим у оној мери у којој је то било неопходно када је одговарао на питања новинара у вези са републичким и председничким изборима. Дакле, он је схватио кампању за градску скупштину дословно. У кампањи је себе представио као човека од иницијативе, пуног самопоуздања и прагматичног када је реч о решавању конкретних проблема грађана”, објашњава Станковић.

Према његовим речима Ђиласова кампања није била нарочито наметљива, у смислу нападних порука, али је била јако присутна у медијима. Није било ни великих речи ни великих обећања, није се много бавио својом политичком конкуренцијом и није био много негативан. Такође, није желео да спаја своју кампању са кампањом за председничке и парламентарне изборе што се тактички гледано исплатило. Зато су га људи примарно доживљавали као градоначелника, а тек секундарно као функционера ДС-а.

Стојиљковић се слаже са овом проценом и истиче да је Ђилас радио за ДС, али и за себе те да је та кампања донела више њему него што је донела Тадићу.

Вучићева кампања је пак, оцењује Станковић, била јако наметљива, агресивна, она је у себи носила такође поруке за Београд, али се очигледно у таквим ситуацијама када се води та врста кампање више верује власти.

„То је социопсихолошки мотив да људи бирају оне који већ врше власт, који могу да помогну да се реше неки конкретни проблеми, да се заштите нека права. И Ђилас је ту био у предности, он је чињеницу да је био у власти искористио да би показао шта се са том влашћу ради, а Вучић је то нападао, али не на адекватан начин. Осим тога људима се није свидео потез са довођењем Ђулијанија”, објашњава Станковић разлоге слабијег Вучићевог успеха у Београду.