Групни портрет рата

"Нафака" Јасмина Дураковића јесте и филм о времену рата када је "свака будала узела пушку у руке, а будала у нас никада није фалило", али је и филм о времену мира које је изнедрило обогављене, изневерене и преварене људе окружене домаћом ратнопрофитерском фукаром и иностраним увозницима демократије без упутства за локалну употребу.
Определивши се за овако широко поље деловања у којем прати читаву галерију ликова и слика колективну фреску у дугом временском периоду, овај сценариста и редитељ начинио је, иако дебитантски, најамбициознији босански филм виђен у последњих неколико година. Али, због превеликих амбиција лакше се упада у замку застрањивања у тематске и стилске претензије, коју нису успели да избегну ни много искуснији аутори од Дураковића. Јер, са становишта редитељског и сценаристичког заната оваква врста филмова је због своје сложености и најопаснија, а уколико се још у сценарију ствари не избрусе прецизно, до најситнијег детаља, исклизнућа су неминовна.

Сасвим је могуће да је са овом личноискуственом причом и целокупним пројектом, аутор предуго живео пре саме реализације те је, уместо да редуцира садржај, само нагомилавао материјал, идеје и филмске цитате, инсистирајући да у један филм мора да стане баш све. Чак и по цену да обиље начетих тема, социјално-ратно-политичких ситуација и ликова, често не одмакне даље од пуког стереотипа, клишеа или "окидача" за лако препознавање од стране публике.

 У тој свеколикој натрпаности и инсистирању на афоризму, метафори и персонификацији, на превеликој жељи да свету појасни све о босанском менталитету, политици, друштву, Дураковић је жртвовао оно што је у овом филму најважније. А то су живи људи, епски губитници, стварни и пунокрвни иако поетско-гротескни. Свако од њих понаособ али и сви заједно, живе ту своју босанску нафаку, судбинску срећу и несрећу, радост и тугу, свој позитивни усуд у једној махали чију хронику, у својству наратора гледаоцу појашњава америчка црнкиња Џенет (афроамеричка глумица Ненси Абдел Саки) која је дошла у ратно Сарајево, удала се за Сарајлију и ту остала. Лик Џенет има функцију само у првих неколико минута филма после којих она постаје само пасивни сведок живота једног типичног сарајевског комшилука у којем су Маркс (Мустафа Надаревић) кафеџија биртије "Капитал", кафанска певачица Лана (Луција Шербеџија), и стари другари Црвено Око (Харис Бурина), Командир (Миралем Зубчевић), Садо (Сенад Башић), Ахмед (Александар Сексан), Немања (Саша Петровић)...

У првом делу, Дураковић их смешта у окружење рата у Сарајеву, у међунационалне односе, шверц, ратно профитерство, проституцију, рекетирање, указујући успут и на улогу УН, али се углавном држи општих места. У другом делу филма, у послератном Сарајеву, аутор своје јунаке предвидиво суочава са чињеницама да су лопови постали политичари, а борци-ветерани одбачени и понижени (константа зла и у овом делу је међународна заједница). Следи затим и завршница (директно асоцира на Кустуричин "Андерграунд") у којој Дураковић своје изневерене јунаке укрцава на симболички "сплав медуза" и пушта да заплове реком према неком бољем одредишту, утопијском месту очекивања, љубави и наде, али и ову сцену претерано "слика" на звучним кулисама, односно поцртава музиком.

Ова црна комедија апсурда и парадокса, и сарајевске рокенрол енергије (музика: Сејо Сексон, група "Забрањено пушење", Халид Бешлић, Арабеске...) није без врлина. Осим колоритне и врсне глумачке екипе, у њих спада и Дураковићева спремност да не поштеди ниједну страну у босанском ратном галиматијасу (па ни ону унпрофорску). Његова "Нафака" је поштен, искрен и непристрастан филм, посвећен свима онима који излаз из безизлаза виде једино у љубави.