Правила „Западног Балкана”

Један овдашњи „филмски радник”, не тако давно је саопштио јавности како његов нови филм прича о типичном „нашем човеку”, убеђеном да је за све богом дан. Идеја делује на месту. Таквих људи, стручњака за позориште, истраживање руда и губљење времена, расположених да преду и кудељу мотају, заиста не фали – ни „у свету, а поготово код нас”.

Е – али – цела прича добија неочекиван обрт и пуни смисао када се погледа шпица поменутог филма. А тамо је речени „филмски радник”, декларативно критички настројен према стручњацима опште праксе, потписан као продуцент, редитељ и главни глумац! Да ли и као сценариста, или не, и ако не, да ли зато што налази како за тај посао није стручан, или из алтруистичке потребе да и другима пружи шансу – нисам сигуран.

У току управо минулих парламентарних избора, на свим могућим телевизијским каналима је, безброј пута у току дана, и тако из дана у дан, емитована занимљива реклама једне овдашње странке – за причу није важно које. На реклами би се прво појавила девојка која нам саопштава како је дипломирала, али не може да се запосли, пошто данас, да би се запослио, мораш да се учланиш у неку странку. И таман када гледалац осети солидарност са огорченом девојком, која казује нешто што можда није у потпуности тачно, али није ни далеко од истине – кад, хоп – ето ти је следећа сцена: незапослена власница дипломе поносно корача на челу страначке колоне! Дакле – преузела је судбину у „своје руке”. И да ће се запослити – то је извесно. А о апсурдној супротности поруке коју би овај пропагандни спот, по замисли аутора, очигледно, требало да пошаље, и поруке коју заиста шаље – нека разбија главу онај чија је то брига. Што ће рећи – нико.

У Београду је недавно почела, још увек траје, и потрајаће, маратонска манифестација у част једног хрватског писца. Било је ту и биће – и позоришних представа, и мултимедијалних изложби, и округлих столова, и промоција стрипова, и чега све још не. Хепениг је почео на дан када је поменути писац, пре много година, изволео први пут почаствовати Београд својом посетом; а завршиће, се, ваљда, када организатори и учесници сами себи дојаде. Али на страну питање због чега се овде једном страном писцу указују почасти каквих су, канда, недостојни домаћи великани писане речи, ако не у Србији, оно барем у свету познатији и цењенији од јунака алтернативног београдског маратона; на страну и питање због чега се у Хрватској српским књижевним класицима не указује ни промил реципрочне пажње; као и питање да ли су у тој причи луди хрватски или српски културњаци – а понашање им је до те мере различито да и једни и други нормални никако не могу да буду – има ту и жешћих „пикантерија”.

Више коаутора различитих „садржаја” обезбеђених у склопу ове књижевне манифестације у којој књижевност ваља тражити свећом – саопштило је како није прочитало ни ред који је записао човек у чију славу су утрошили своје „креативне потенцијале”!?

Разлог: млади су. Али – не у смислу да је живот пред њима, па има времена за читање него у смислу да су се школовали „деведесетих”, када је овај писац већ био „избачен” из лектире. Елем – „ометени су у школовању”. Зашто тај недостатак нису отклонили у „властитој режији” – ако не раније, оно барем непосредно пред фестивалски ангажман – логично, нису знали да објасне. Можда из страха од могућности да им се дело слављеног писца не допадне, што би довело до непријатног унутрашњег сукоба и бацило их у искушење да одустану од уносне тезге?

Како било, примера сличних наведеним има безброј. Могу се пронаћи у најразличитијим „областима друштвеног живота”, међу људима најразличитијих „професионалних, политичких и сексуалних” оријентација. Заједнички им је суштински, дубоко укорењен бесмисао, на који више нико не скреће пажњу, а мало ко га примећује.