Кости чине цео народ

У Клубу-књижари и галерији „Гласник”, представљена је поема Матије Бећковића „Костићи”, коју је објавила „Београдска књига”, а осликао Предраг Драговић. На крају књиге су и два драгоцена текста о поеми – Бранка Ћопића и Милована Ђиласа. О књизи су говорили Драган Лакићевић, Предраг Драговић и Матија Бећковић.

У мартовском броју часописа „Дело” (1976), објављена је први пут поема „Костићи”Матије Бећковића. Био је то велики књижевни догађај. Неколико месеци пре тога, на Филолошком факултету, у Таковској, на Катедри за светску књижевност, пред професорима Рашком Димитријевићем и Војиславом Ђурићем, читао је Матија поему „Потпис”. „Потпис” и „Костићи” били су језгро књиге „Међа Вука Манитога”, којом се настављала серија дијалекатских поема овог песника, започета књигом „Рече ми један чоек”, неколико година раније.

У књизи „Рече ми један чоек”, објашњава Драган Лакићевић, преовладавали су „минерали језика”, како је у белешци уз књигу Матија назвао речник и списак лексема од чијег је значења и обиља била састављена ова књига. У књизи „Међа Вука Манитога” преовладаће „минерали духа”, како Лакићевић назива Матијине регистре феномена од којих је сачињена ова књига. У поемама „Међе ВукаМанитога” налазе се – хуморна метафизика и трагичка метафизика.

У поеми „Потпис” видимо хуморну метафизику човековог потписа и имена као идентитета, а у „Костићима” – трагичку метафизику човекове кости и гроба, као обележја његовог постојања на свету.

Да је реч о дубоким и сложеним значењима, међу првима је увидео велики писац Бранко Ћопић, који је био и први тумач поеме „Костићи”. Ћопић је написао писмо тадашњем председнику Српске књижевне задруге, Ристи Тошовићу, којим жели да будућег издавача поеме охрабри у случају њеног идеолошког и политичког читања. Ћопић то чини доводећи у везу Матијину поему са славним поемама свога доба: „Стојанком мајком Кнежепољком”, „Јамом” и „Кадињачом”, називајући их књижевним светињама. Чини се да је сродност партизанских поема-костурница са Матијином поемом-костурницом видео управо у односу њиховом – према мртвима.

Матијином јунаку и племену, додаје Лакићевић, гроб је стално на уму. Гроб је граница између пролазног и вечног, постојања и непостојања. Гроб се зове вечна кућа – у њему се траје заувек. Основни елеменат гроба је кост. Кост траје у гробу. Под гробом је амбис – највећа је несрећа да гроб пропадне. Човек без гроба, као да није постојао. Човек, племе и народ опседнути гробовима – то су „Костићи”. Митологија гроба и кости – чини целу једну космогонију и историју.

Ту космогонију препознао је у једном тренутку и Милован Ђилас, када је, пишући свој књижевни портрет Матије Бећковића, у три наставка, у „Политици” (1994), песникову аутентичност видео као костур песника, а костур песника састоји се у костуру језика, а костур језика огледа се у костуру поступка...

И један сликар, на модерни ликовни начин, наглашава Лакићевић, протумачио је метафизику кости и схватио савршенство облика кости и симетрију човековог костура. Предраг Драговић обојио је анатомски атлас људског скелета, кост по кост, и винуо их у небеске просторе, изнад планина и пејзажа нашег завичаја. Тако се из Пеђиних слика чини да на небу не изгрева сунце него лобања претка, да на цвеће не слећу лептири, него пршљенови прошлих и будућих људи...

Кости чине цео народ – расут по великим бојиштима и логорима, погубљен по морима и пространствима света, као и по малим сеоским гробљима. Те су приче испричане раскошним језиком – језиком који се испољава у бојама земље, воде, шуме, неба. Тим бојама, закључује Лакићевић, Предраг Драговић је „Костиће” оживео, а Матијину књигу украсио и живописао.