Kosti čine ceo narod

U Klubu-knjižari i galeriji „Glasnik”, predstavljena je poema Matije Bećkovića „Kostići”, koju je objavila „Beogradska knjiga”, a oslikao Predrag Dragović. Na kraju knjige su i dva dragocena teksta o poemi – Branka Ćopića i Milovana Đilasa. O knjizi su govorili Dragan Lakićević, Predrag Dragović i Matija Bećković.

U martovskom broju časopisa „Delo” (1976), objavljena je prvi put poema „Kostići”Matije Bećkovića. Bio je to veliki književni događaj. Nekoliko meseci pre toga, na Filološkom fakultetu, u Takovskoj, na Katedri za svetsku književnost, pred profesorima Raškom Dimitrijevićem i Vojislavom Đurićem, čitao je Matija poemu „Potpis”. „Potpis” i „Kostići” bili su jezgro knjige „Međa Vuka Manitoga”, kojom se nastavljala serija dijalekatskih poema ovog pesnika, započeta knjigom „Reče mi jedan čoek”, nekoliko godina ranije.

U knjizi „Reče mi jedan čoek”, objašnjava Dragan Lakićević, preovladavali su „minerali jezika”, kako je u belešci uz knjigu Matija nazvao rečnik i spisak leksema od čijeg je značenja i obilja bila sastavljena ova knjiga. U knjizi „Međa Vuka Manitoga” preovladaće „minerali duha”, kako Lakićević naziva Matijine registre fenomena od kojih je sačinjena ova knjiga. U poemama „Međe VukaManitoga” nalaze se – humorna metafizika i tragička metafizika.

U poemi „Potpis” vidimo humornu metafiziku čovekovog potpisa i imena kao identiteta, a u „Kostićima” – tragičku metafiziku čovekove kosti i groba, kao obeležja njegovog postojanja na svetu.

Da je reč o dubokim i složenim značenjima, među prvima je uvideo veliki pisac Branko Ćopić, koji je bio i prvi tumač poeme „Kostići”. Ćopić je napisao pismo tadašnjem predsedniku Srpske književne zadruge, Risti Tošoviću, kojim želi da budućeg izdavača poeme ohrabri u slučaju njenog ideološkog i političkog čitanja. Ćopić to čini dovodeći u vezu Matijinu poemu sa slavnim poemama svoga doba: „Stojankom majkom Knežepoljkom”, „Jamom” i „Kadinjačom”, nazivajući ih književnim svetinjama. Čini se da je srodnost partizanskih poema-kosturnica sa Matijinom poemom-kosturnicom video upravo u odnosu njihovom – prema mrtvima.

Matijinom junaku i plemenu, dodaje Lakićević, grob je stalno na umu. Grob je granica između prolaznog i večnog, postojanja i nepostojanja. Grob se zove večna kuća – u njemu se traje zauvek. Osnovni elemenat groba je kost. Kost traje u grobu. Pod grobom je ambis – najveća je nesreća da grob propadne. Čovek bez groba, kao da nije postojao. Čovek, pleme i narod opsednuti grobovima – to su „Kostići”. Mitologija groba i kosti – čini celu jednu kosmogoniju i istoriju.

Tu kosmogoniju prepoznao je u jednom trenutku i Milovan Đilas, kada je, pišući svoj književni portret Matije Bećkovića, u tri nastavka, u „Politici” (1994), pesnikovu autentičnost video kao kostur pesnika, a kostur pesnika sastoji se u kosturu jezika, a kostur jezika ogleda se u kosturu postupka...

I jedan slikar, na moderni likovni način, naglašava Lakićević, protumačio je metafiziku kosti i shvatio savršenstvo oblika kosti i simetriju čovekovog kostura. Predrag Dragović obojio je anatomski atlas ljudskog skeleta, kost po kost, i vinuo ih u nebeske prostore, iznad planina i pejzaža našeg zavičaja. Tako se iz Peđinih slika čini da na nebu ne izgreva sunce nego lobanja pretka, da na cveće ne sleću leptiri, nego pršljenovi prošlih i budućih ljudi...

Kosti čine ceo narod – rasut po velikim bojištima i logorima, pogubljen po morima i prostranstvima sveta, kao i po malim seoskim grobljima. Te su priče ispričane raskošnim jezikom – jezikom koji se ispoljava u bojama zemlje, vode, šume, neba. Tim bojama, zaključuje Lakićević, Predrag Dragović je „Kostiće” oživeo, a Matijinu knjigu ukrasio i živopisao.