Трговци не смеју да легитимишу

Повереник за информације од јавног значаја затражио је од Министарства финансија да се измени пропис који трговцима служи као оправдање да приликом подношења рекламације од купаца узимају личне податке попут матичног броја, сазнаје „Потрошач”.

– Ниједним законом није предвиђена обавезакупца да приликом рекламације даје ЈМБГ. Закон о заштити података предвиђа да би таква пракса морала да буде уређена законом, а у овом случају то није тако. То није урађено чак ни правилником као подзаконским актом, него обрасцем, који је донео министар финансија и сада би могао да га промени, односно да каже да приликом рекламације не треба да се прикупљају лични подаци, већ да је довољно да се поднесе фискални рачун или слип од картице. Ми смо тражили то од министарства, али нисмо добили никакав одговор – наводи Александар Ресановић, зaменик Повереника за информације од јавног значаја.

У чему је, заправо, проблем? Принцип подношења рекламације код већине трговаца је сличан. Они се, када траже личне податке купаца, позивају на правилник из 2004. године у којем је написано да уколико купац враћа робу вреднију од 500 динара, у такозвани образац НИ уписује име и презиме, ЈМБГ и својеручни потпис. Оваква пракса успостављена је у тренутку масовне фискализације у Србији и у том тренутку је можда и имала смисла.

Међутим, са увођењем Закона о заштити података о личности овај пропис постао је у најмању руку проблематичан, те је стога Родољуб Шабић, повереник за информације од јавног значаја, још раније упозоравао да је реч о незаконитом поступању трговаца.

– Постављање таквих захтева грађанима је не само неетично и неприхватљиво, него очигледно и незаконито. Устав Србије у члану 42. јемчи заштиту података о личности и утврђује да се обрада података о личности уређује законом.Ниједним законом није предвиђена обавеза грађана да се приликом рекламације производа и услуга, односно враћања раније купљене робе легитимишу, односно да продавцима дају било какве личне податке, а поготово не веома комплексан податак какав је ЈМБГ. Таква „обавеза” није предвиђена. И да јесте, то не би било у складу са Уставом и законом, ни Уредбом о увођењу фискалних каса. Та „обавеза” је уведена у систем једним најобичнијим обрасцем који носи ознаку НИ – налог за исправку, а кога је, доносећи га на основу наведене уредбе Правилника о начину вршења исправке, прописао тадашњи министар финансија и економије, и прогласио за саставни део правилника – упозорио је раније Шабић.

Трговци углавном не желе да говоре о овој теми, а незванично се правдају тиме што од њих ове податке могу да захтевају инспекција или књиговођа. Међутим, у удружењима потрошача истичу да је овакво понашање трговаца, у најмању руку, проблематично.

– Довољан доказ који потрошач мора да пружи приликом замене или рекламације робе су фискални рачун, слип-платне картице или чек. И то је довољно. А када било који трговац од купца приликом рекламације или замене робе затражи личне податке, он има пуно право да то одбије.Продавци то не смеју да раде, јер се онда поставља питање коме су ти подаци намењени. Важно је да знају да нема закона који их на то приморава – истиче Горан Паповић, председник Националне организације потрошача Србије.

Чек без броја личне карте

У НОПС-у тврде и да трговци немају права да узимају личне податке од потрошача ни приликом исписивања чекова за одложено плаћање.

– Када касирка затражи од купца да на полеђини чека напише број телефона и личне карте, он има пуно право да то одбије. Чек замењује новац и нико нема права да од потрошача тражи приватне податке какви су адреса или број телефона. Не постоји ниједан закон који то налаже – наводе у НОПС-у.

У канцеларији повереника нешто су умеренији, али истичу да, приликом плаћања на почек не би требало узимати више података од купца него што је то заиста и потребно.

– Са чеком је другачија ситуација, него са обрасцем НИ. Када попуњавате чек упишете датум два или три месеца унапред, а трговци вам траже број личне карте и телефона. Јер, уколико дође до неких промена или проблема, они заиста морају да имају контакт како би о томе могли да обавесте потрошача. Међутим, ту би требало да се поштује принцип сразмерности, односно да узму само онолико података колико им је заиста и потребно да у непредвиђеној ситуацији контактирају са издаваоцем чека. То значи име и контакт телефон. Није им потребно ништа више од тога – објаснили су у канцеларији повереника, док у Удружењу банака истичу да закон уопште и не познаје категорију одложеног плаћања чековима, већ је то пракса коју су успоставили трговци, а на коју су пристали потрошачи, па је тешко рећи ко има права нешто да тражи, а ко да одбије.