Господин и друг

Није потребан посебан интелектуални напор да бисмо уочили како семиотички кôдизраза „друг” и „господин” у друштвима доскорашњег комунистичког поретка конотирају једно специфично идеолошко одређење које се узрочно-последично исказује у свакодневном животу.

Од „господина” па до „друга”, па поново од „друга” до господина” и остајања за сада ту где смо, типичан је пут друштава која су један период времена искусила социјалистички (зацртаним правцем према комунизму) друштвено-политички поредак.

Посебно је занимљива појава да једно и друго ословљавање, прво, од Другог светског рата па до урушавања комунистичког поретка, и друго од урушавања комунистичког поретка па све до данас, у тоталу је масовно-колективистичког карактера. Можемо, дакле, претпоставити да је опште ословљавање са „друг” на неки начин детерминисало ово друго ословљавање са „господин”.

Друго ословљавање, у извесној мери, последица је нове (транзиционе) идеологије, као што је прво директно настало под утицајем одређене идеологије „нове вере”. Није можда случајно ни то да се народ (као маса) одједном окреће другом (културнијем) ословљавању другог, како у званичном тако и у приватном међусобном опхођењу. А то што има претеривања у опхођењу на нов начин није толико битно с обзиром на то какав је био претходни неприродан начин међусобног ословљавања.

Овај нагли и масовни преокрет у начину међусобног саобраћања у нечему је сличан масовном окретању вери и цркви после једног намештеног и диригованог атеизма што су га наметали носиоци „нове вере” и (световне) религије. Сумма суммарум, масе се лако и једноставно заводе, чак добровољно прихватају нешто, према критеријуму „као и сви други“, што им баш и не иде у прилог.

У друштвима у којима доминира колективистичка свест која зна да изразито подређује индивидуалну самосвест – таква су и нека бивша комунистичка друштва у Европи – веома су повољни услови за разне врсте манипулације, па и манипулације како ће се (и то обавезујуће) грађани ословљавати у њима.

Друг преображен у господина не мора преферирати нови друштвени поредак у односу на стари у којем је можда било, на неки начин, лагодније живети. Такође, не значи ни то да се грађанин такорећи одједном култивисао за нови поредак ствари.

Пре смо склони веровати да се то одиграва по аутоматизму масовности, и то оном који се јавља као рецидив из претходног поретка вредности. Ако мало више провиримо иза „фасаде друштвене зграде”, видећемо да многе ствари које изгледају директно супротне систему вредности претходног поретка нису баш такве него, напротив, мање-више исте као и у претходном поретку.

Штавише, дешава се да се највећи антикомунисти као „нове демократе” знају изјашњавати да је „борба против комунизма једино ефикасна ако се води на комунистички начин”. Уосталом, исто онако као што су то чинили у претходном комунистичком поретку.

У комунизму се успостављала прецизна разлика у ословљавању другог са „господин” или са „друг”, где је господин стигматизован као једна од ознака класног друштва, док је „друг” служио за „чисто” комунистичко-пролетерско масовно означавање и из њега изведено заједништво – сви смо ми другови. Означавање са „господин” ипак је више добровољно него означавање са „друг“, иако то не мора значити да је аутоматски више аутономно. Али, опет, мање-више, и једно и друго означавање као облици ословљавања представљају облик конформистичког прихватања понуђеног и одатле једноставно прилагођавање задатом понашању и деловању.

Филозофски факултет, Никшић