Успех, који не треба преувеличати

Завршетак ове фудбалске сезоне уноси велико охрабрење у срца свих поклоника Црвене звезде. Истина, првенство није освојено, али да је то немогуће било је јасно још крајем јесени.

Пролеће је, међутим, друга прича. Партизан, доскорашњи баук за Звезду, оборен је на обе плећке чак три пута, освојен је Куп Србије победом у финалу, у Крушевцу, против Борца с 2:0 (1:0), ова полусезона може да се заврши без пораза (преостаје још гостовање у Новом Саду)...

С појачањима од зимус тим се променио набоље, а прекјуче освојени трофеј је опипљива потврда да је нешто већ урађено. И док Звезда с пуним правом слави није наодмет да се упозори, не толико она, колико „звездаши”, да тај успех не треба да се преувеличава.

Када се победи, поготово у финалу, онда се врло лако потисне оно што је могло цео ток ствари да окрене на другу страну. Црвена звезда је боља од Борца играчки, психолошки, кондиционо и може да се набраја до сутра.

Њена победа у финалу је чиста као суза. Међутим, њен тим је показао неке слабости, које су видљиве читавог овог пролећа и ако се не исправе тешко ће предстојећи излет у Европу да потраје дуже.

Београдски „црвено-бели” су против Чачана, као и на све три утакмице с Партизаном, имали срећу да не приме гол на почетку. Против просечног европског тима, какав је, рецимо, прошлогодишњи Рен, не могу се надати таквој милости с неба.

Павићевић из Борца је у другом минуту погодио пречку из прилике за коју се каже да је стопостотна. Није истекло ни пола сата, а Радивојевић је имао пред собом потпуно празан гол. Да се Звездина мрежа тада затресла, а било је још 0:0, питање је како би се меч завршио, јер је познато да у куп-утакмицама у таквим околностима време ради против фаворита.

Максимовић ужива велико поверење Просинечког и не треба сумњати да је то с разлогом. Звездин штопер има такве физичке предиспозиције да би могао да буде нови Видић. Међутим, ретке су утакмице на којима није дао неки поклон противнику као на почетку финала Чачанима. Звезда, истина, због тога није платила цех, али то не значи да пре или касније неће доћи до наплате.

Бајковић није изабран у идеални тим наше лиге, иако је он више од голмана. Много пута је својим смелим и правовременим истрчавањима спасао Звезду, па је тако било и сада. У последњем минуту првог полувремена је био бржи од Кнежевића, одлично фудбалског спринтера, и толико присебан да је грудима, у полуклечећем ставу, зауставио лопту ван казненог простора. Већина голмана, не само наших, остала би пред својим голом и препустила се на милост и немилост противничком нападачу.

Звезда је дала два лепа гола. Међутим, они су, посредно или непосредно, плод грубих грешака противника, и изузетне фудбалске интелигенције једног јединог њеног фудбалера. Пре водећег гола голман Чачана Милојевић је без икакве потребе избацио лопту у корнер, иако је она ишла у гол-аут и то далеко од његовог гола. Другог поготка не би било да играч Борца Алвес није заборавио да на игралишту има и противничких фудбалера.

У оба случаја Звездин супермен је био Евандро. У првом је у једном једином потезу демонстрирао све одлике највећих фудбалских асова, а у другом је просто прочитао противника. Без те његове вештине и проницљивости претило је да се сав труд београдских „црвено-белих” заврши као у Крагујевцу, Новом Пазару и на Карабурми.

Било би чудо да тим који испада из лиге освоји национални куп. С обзиром какве две шансе није искористио донекле постаје јасно зашто Борац, који је задао доста мука Црвеној звезди, од идуће сезоне неће бити у друштву најбољих. Други разлог је што игру из првих 45 минута није могао да понови у другом полувремену, када је ситуација захтевала да он организује нападе, а не да игра на контранападе.