Бакарни бандити

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Све је личило на хитну ноћну интервенцију надлежне комуналне службе: постављене су флуоресценте пластичне купе које регулишу саобраћај, мајстори су имали оне прслуке да се боље виде у мраку, а петљали су нешто око бандера са телекомуникационим водовима.

Ту „интервенцију” прекинула је међутим истинска интервенција полиције. Јер у питању је била крађа надземних бакарних жица, које су додуше биле „мртве”, јер су њихову улогу преузели недавно постављени оптички каблови, али их њихов власник телекомуникациона компанија „Верајзон” још није била демонтирала.

Ову причу ми је у седишту полиције округа Монтгомери, Вашингтону суседне државе Мериленд, испричао поручник Пол Ликори, заменик директора Одељења за криминалне истраге, у чију надлежност у последње две године спада и ова врста крађа: бакра и уопште, свих врста метала.

Ко би рекао да је тако нешто – одношење поклопаца шахта, тестерисање бандера да би се смотала и однела бакарна жица, скидање бакарних олука са кућа, а у последње време и катализатора са издувних система аутомобила – и овде подједнако проблем као и код нас, и да је у ствари глобални проблем.

Повод за посету поручнику Ликорију била је вест у локалним новинама, недељнику „Газета”, да су „бандити” поскидали бакарне олуке са више од 20 кућа у градовима Бетесда, Потомак и Роквил. Лопови су се, кад бих их грађани затекли на делу, представљали као радници фирме специјализоване за поправку и замену олука. „Њујорк тајмс” је недавно известио да су на сличан начин – представљајући се као радници комуналних служби – лопови однели тридесетак и до 150 килограма тешких поклопаца канализационих шахта са улица њујоршких општина Квинс, Бруклин и Бронкс.

Према Полу Ликорију, реч је о криминалу који је некад био само спорадичан. Његовом процвату, каже, кумовала је прво економска криза која још није прошла, а друго, цене бакра. Колико 2009, овдашњи дилери секундарним сировинама су за килограм плаћали око три долара, а данас дају осам.

„Ово је проблем националне безбедности”, цитирао је „Њујорк тајмс” Брајана Џејкобса, директора Коалиције против крађе бакра, лобистичке групе која у Вашингтону заступа телекомуникационе, електродистрибутивне и железничке компаније. Еф-Би-Ај је пак у једном свом саопштењу ово описао као претњу „кључној инфраструктури” нације.

Реч је о проблему који је, у мањој или већој мери, евидентиран у свим америчким државама, од Хаваја до Флориде. У Чикагу је, на пример, својевремено ухваћен лопов који је за 15 минута са једног тамошњег гробља однео 51 бронзану вазу. Кад су претресли његову кућу, тамо су нашли још 350.

Прошле године, са гроба Абрахама Линколна у Спрингфилду, његовом родном граду у држави Илиноис, неко је украо скоро метар дугачак бакарни мач. У фебруару ове године, у Харфорду, држава Конектикат, лопови су скинули бакарне инсталације са тролејбуса изложених у локалном транспортном музеју.

Нови тренд је крађа катализатора, делова издувних система аутомобила, јер они садрже мале количине платине, чија је цена око 60 долара за један грам, па дакле њихово скидање доноси брзу и пристојну зараду, између 200 и 300 долара по комаду. Да би се супротставила овом проблем, држава Аризона је забранила приватну трговину овим уређајима.

На Флориди, Хавајима и у Мичигену поседовање већих количина бакра проглашено је кривичним делом. У Калифорнији је још 2009. донет закон који власницима отпада налаже да доносиоцима секундарних сировина исплате врше тек после три дана.

У Охају је тамошња компанија за производњу и дистрибуцију електричне енергије почела бакарне водове да замењује онима који имају мање бакра, које је много теже сећи, постављајући истовремено и обавештење намењено лоповима да се не муче узалуд.

У Мериленду, према речима поручника Ликорија, проблем је само крађа бакра: поклопци шахта и катализатори су засад поштеђени. Није међутим реткост да се однесу алуминијумски делови станица клима-уређаја, који су обично изван куће. Један од проблема у сузбијању је, објашњава, што ове крађе нису насилна кривична дела, па и благонаклоност судова.

Као једно од решења за спречавање, у Мериленду је уведено да сви власници отпада морају да имају државну лиценцу, а уз то су и обавезни да приликом сваког откупа метала у компјутер унесу личне податке продавца.

„То нам омогућава да анализом ове базе података која нам је по закону доступна уочимо неке сумњиве трансакције: црвена лампица се на пример пали када продавац већ има досије, или је недавно пуштен из затвора и незапослен. У тим случајевима их неко време пратимо, док их не ухватимо на делу.”

Проблем је међутим што на тај начин може да се контролише само оно што се дешава у Мериленду, али не и оно у суседним државама, Вирџинији, Западној Вирџинији и у Пенсилванији, где крадљивици могу да оду са украденим металом.

„Метални бандити” овде нису из неке посебне социјалне групе, то су, објашњава поручник Ликори, махом они који су некад радили као грађевински радници и имају извесно знање где су празне куће са којих могу да се скину олуци или бакарне жице, знају како да искључе струју и слично. Често се краде и са градилишта, ноћу.

„Проблем је и што ми образујемо своје лопове, јер на суду морамо да изнесемо све доказе, па и оне како смо их открили и ухватили – и тиме их подучавамо како да следећи пут буду паметнији”, каже поручник Ликори и додаје да „све зависи од економије… Ако њој крене, и цене ће падати, па ће бити мање мотива за овај криминал”.