Предуго чекање на зрачну терапију

Од Сенте или Бечеја до Кладова има око 400 километара и баш толико су поједини пацијенти из ових војвођанских градова, прелазили да би терапију зрачењем обавили у овом месту на Дунаву. Истина, сви ови пацијенти су на терапију и боравак у стационару, који је у просеку трајао месец и по дана, отишли добровољно и оно најважније, после завршетка зрачења, враћали би се у своје место боравишта задовољни и свесни да је тиме постигнуто ефикасно лечење и да су поштовани протоколи о започињању зрачне терапије на време. Међутим, питање остаје да ли било где у Европи оболели од рака путују на лечење у место удаљено 350 до 400 километара од своје куће.

Надлежни су нам објаснили да су управо захваљујући оваквом решењу успели да растерете листе чекања на зрачење у Институту за онкологију Војводине у Сремској Каменици у којем су пацијенти на отпочињање терапије чекали и дуже од два-три месеца.

У извештају о квалитету здравственог система, који је недавно предочен Европском парламенту, истраживачи су Србији дали негативну оцену када је реч о времену чекања на почетак зрачне терапије или хемиотерапије. Да би се добила позитивна оцена потребно је да ове врсте лечења код 90 одсто пацијената почну у року краћем од три недеље од операције. За задовољавајућу оцену треба да од 50 до 90 одсто оперисаних пацијената започне терапију у року од три недеље, а негативну оцену добијају здравствени системи који терапију цитостатицима или радиотерапију започну код више од 50 одсто укупног броја пацијената после 21 дан од интервенције.

И без европског извештаја, знамо већ дуго да нам је област онкологије „рак-рана”, управо због све већег броја оболелих и све мањег броја апарата за зрачење. Истине ради, мора да се каже да се због несташица цитостатика, врло често почетак лечења или одлаже или се, још горе, прекида у средини третмана.

Др Слађана Натoшевић, директорка Здравственог центра Кладово, иначе по специјалности интерниста-онколог, за „Политику” каже како је овде од 11. новембра лечено око 150 пацијената из Института за онкологију Војводине, а редовно, дневно на лечењу имају својих 50 пацијената из Тимочког, Браничевског и Борског округа, који сви терапију добијају у време утврђено протоколима.

– Наши пацијенти не путују, већ им лекари стижу из београдског Института за радиологију и онкологију на конзилијум који се одржава сваке прве суботе у месецу, где се доноси одлука о начину лечења. Имамо онколошко одељење са 60 кревета, по потреби их убацујемо и више и ми испуњавамо услов за најбољу оцену. За Кладово то одговорно тврдим, али истина је да постоје другачији услови у другим центрима – каже докторка Натошевић.

Она додаје да Србија не може да буде на европском дну када је реч о знању лекара, а поготову онколога, али лимите диктирају наше материјалне околности. У Кладову ради нов, један од новијих апарата за зрачење, „вариан”, који се редовно сервисира.

– Наш проблем је мали број апарата за зрачење у целој Србији, која је сиромашна земља, а ова опрема је веома скупа. Сумњам да у Бриселу знају да се на једном апарату зрачи 90 пацијената у једном дану, управо да би се постигло оптимално зрачење, а то се ради у свим центрима. И дуго ће ово бити проблем јер смо имали 1999. годину и заборавили смо касетне бомбе, осиромашени уранијум, али и стрес који смо прошли, што се све одразило на повећано оболевање од рака – додаје др Натошевић.

Директор Института за радиологију и онкологију Србије, професор др Зоран Ракочевић наводи да овде од доношења конзилијарне одлуке до почетка хемиотерапије 90 одсто укупног броја пацијената чека од 10 до 24 дана, зависно од тога која се хемиотерапија примењује. За зрачење се чека између две до четири недеље. Боље ће бити, каже наш саговорник, када се капацитети Института прошире.

Ипак, већина осталих установа, које се баве лечењем оболелих од рака, (пет за зрачење и око 30 за хемиотерапију), ове протоколарне рокове не могу да постигну. У Институту у Сремској Каменици на зрачење се чека дуже од два месеца. Када је дошло до недостатка цитостатика, „петфлуороурацила”у јануару ове године многим пацијентима терапија је била прекинута. Међутим, када је овај цитостатик, великим ангажовањем Министарства здравља најзад набављен, ни два месеца после тога, три здравствене куће још нису набавиле овај лек. Једноставно, не раде више хемиотерапију и не примају пацијенте.