Пут у Евроазију

Још у време када је тек најављивао повратак на чело Руске Федерације, Владимир Путин је као један од приоритета своје будуће политике назначио стварање евроазијског савеза – заједнице коју би сачињавали Русија, Белорусија, Казахстан, Киргизија и Таџикистан, али и друге бивше совјетске републике које би у овом препознале свој интерес.

Путинова идеја, већ по својој природи, у многе главе је призвала сећање на време Совјетског Савеза, „хладног рата” и свега што га је пратило – од различитости у политичким, економским, културним системима „истока” и „запада”, до стандарда и начина живота грађана...

Свођење стварања евроазијског савеза (ЕАС) на постулате прошлости могло би се, међутим, показати контрапродуктивним и скренути пажњу са његове праве суштине. Наиме, реч је о пројекту који подразумева стварање заједнице држава довољно јаке да се равноправно носи са другим великим сличним системима, а истовремено способном да свакој чланици, без обзира на њену величину, обезбеди могућност доказивања на глобалном тржишту. Како у тексту објављеном у „Нешенел интересту” наводи аналитичар Азамат Сејмов, ЕАС би деловао као јак конкурент садашњој Европској унији и ојачао би позицију Русије у геополитичкој конкуренцији са САД, ЕУ, Кином и другим јаким играчима.

Треба свакако имати на уму и чињеницу да је Русија у децембру 2011, после 18 година чекања, постала чланица Светске трговинске организације, што, само по себи, отвара нове перспективе, али намеће и становите обавезе.

У основи стварања ЕАС-а јесте настојање да се уклоне трговинске баријере међу чланицама, уједначе норме када је реч о производима, лакше контролише проток новца, инвестиција, технологија, радне снаге, па и стварање обједињеног финансијског тржишта. Са друге стране, ово би Русији, као стожеру новог савеза, омогућило да рубља постане јака регионална валута, а руски језик, који је и данас један од кључних обједињујућих елемената на овом подручју, поврати статус заједничког, који је имао у совјетско време.

Стварање ЕАС-а није никакво „проналажење рупе на саксији”. Примери таквог заједништва, осим у Европи (ЕУ), постоје и на другим светским меридијанима. Поменимо Северноамерички договор о слободној трговини (НАФТА), Асоцијацију држава југоисточне Азије (АСЕАН), или предлог транстихоокеанског партнерства за који се залаже Вашингтон. Оно што Путин види као предност, када је реч о обнављању сарадње постсовјетских република, управо су искуства која су проистекла из формирања и деловања других сличних институција. Садашња тешка финансијске криза кроз коју пролази ЕУ свакако ће у том смислу деловати као један од кључних показатеља.

Обједињавање на простору бивше социјалистичке заједнице омогућило би Москви да задржи статус економског, па и политичког центра целог региона. Такође, зависност земаља на западу европског континента од енергената са истока могла би у случају стварања евроазијског савеза да добије сасвим нови, могуће неповољан, квалитет.

Ово тера Европљане да озбиљније дефинише своје планове када су у питању поједине бивше совјетске републике, пре свих Украјина, али и централноазијске државе, које све озбиљније јачају своје везе са јужним делом Азије, који је у протеклих неколико година показао изузетну економску виталност и енергију.

Јак играч у том смислу је и модерна Кина. Већ и сама чињеница да најмногољуднија држава на свету, тренутно, успешније од Русије послује са Казахстаном, Киргизијом или Таџикистаном, звони на узбуну. Економија Киргизије, на пример, у толикој мери је везана за кинеску да би се вештачким одстрањивање утицаја Пекинга на Бишкек, ова бивша совјетска република нашла у незавидном положају. У Москви о томе свакако морају да воде рачуна. Уосталом, слична ситуација је и са јачањем економског утицаја ЕУ на Украјину.

Оно о чему Путин мора да води рачуна јесте и – време. Наиме, према аналитичарима „Нешенел интереста”, створени су услови да САД у блиској будућности (вољно или не) повуку војску из Авганистана, окончају ангажовање у Ираку. У међувремену, минуће главни талас револуција које су захватиле арапски свет. То ће омогућити Американцима да се са више енергије – дипломатске, пословне, па и војне – окрену постсовјетском простору. Целу причу је неопходно на време привести крају и стога што ће, како се процењује, Европа у наредним годинама без сумње пронаћи излаз из кризе у коју је запала, а Кина из периода унутрашњих промена које су јој наметнули убрзани технолошки развој и раст животног стандарда грађана.

Управо стога је Путин назначио 2015. као крајњи рок за стварање евроазијског савеза.
У ситуацији у којој поједини садашњи модели заједништва (па и ЕУ) показују многе мане, стварање сличне уније и на сличним постулатима чини се – амбициозно. Ипак, руски шеф државе у програмском тексту „Нови интеграциони пројект за Евроазију – будућност, која се рађа данас”, објављеном током предизборне кампање у московском дневнику „Известија”, у тим манама не гледа тек тешкоће него, пре свега, наук за друга слична обједињавања. А у том смислу и чињеницу да егоизам појединих држава, независно од њихове величине, све више превладава над заједничким интересима у оквиру велике европске породице.