Put u Evroaziju

Još u vreme kada je tek najavljivao povratak na čelo Ruske Federacije, Vladimir Putin je kao jedan od prioriteta svoje buduće politike naznačio stvaranje evroazijskog saveza – zajednice koju bi sačinjavali Rusija, Belorusija, Kazahstan, Kirgizija i Tadžikistan, ali i druge bivše sovjetske republike koje bi u ovom prepoznale svoj interes.

Putinova ideja, već po svojoj prirodi, u mnoge glave je prizvala sećanje na vreme Sovjetskog Saveza, „hladnog rata” i svega što ga je pratilo – od različitosti u političkim, ekonomskim, kulturnim sistemima „istoka” i „zapada”, do standarda i načina života građana...

Svođenje stvaranja evroazijskog saveza (EAS) na postulate prošlosti moglo bi se, međutim, pokazati kontraproduktivnim i skrenuti pažnju sa njegove prave suštine. Naime, reč je o projektu koji podrazumeva stvaranje zajednice država dovoljno jake da se ravnopravno nosi sa drugim velikim sličnim sistemima, a istovremeno sposobnom da svakoj članici, bez obzira na njenu veličinu, obezbedi mogućnost dokazivanja na globalnom tržištu. Kako u tekstu objavljenom u „Nešenel interestu” navodi analitičar Azamat Sejmov, EAS bi delovao kao jak konkurent sadašnjoj Evropskoj uniji i ojačao bi poziciju Rusije u geopolitičkoj konkurenciji sa SAD, EU, Kinom i drugim jakim igračima.

Treba svakako imati na umu i činjenicu da je Rusija u decembru 2011, posle 18 godina čekanja, postala članica Svetske trgovinske organizacije, što, samo po sebi, otvara nove perspektive, ali nameće i stanovite obaveze.

U osnovi stvaranja EAS-a jeste nastojanje da se uklone trgovinske barijere među članicama, ujednače norme kada je reč o proizvodima, lakše kontroliše protok novca, investicija, tehnologija, radne snage, pa i stvaranje objedinjenog finansijskog tržišta. Sa druge strane, ovo bi Rusiji, kao stožeru novog saveza, omogućilo da rublja postane jaka regionalna valuta, a ruski jezik, koji je i danas jedan od ključnih objedinjujućih elemenata na ovom području, povrati status zajedničkog, koji je imao u sovjetsko vreme.

Stvaranje EAS-a nije nikakvo „pronalaženje rupe na saksiji”. Primeri takvog zajedništva, osim u Evropi (EU), postoje i na drugim svetskim meridijanima. Pomenimo Severnoamerički dogovor o slobodnoj trgovini (NAFTA), Asocijaciju država jugoistočne Azije (ASEAN), ili predlog transtihookeanskog partnerstva za koji se zalaže Vašington. Ono što Putin vidi kao prednost, kada je reč o obnavljanju saradnje postsovjetskih republika, upravo su iskustva koja su proistekla iz formiranja i delovanja drugih sličnih institucija. Sadašnja teška finansijske kriza kroz koju prolazi EU svakako će u tom smislu delovati kao jedan od ključnih pokazatelja.

Objedinjavanje na prostoru bivše socijalističke zajednice omogućilo bi Moskvi da zadrži status ekonomskog, pa i političkog centra celog regiona. Takođe, zavisnost zemalja na zapadu evropskog kontinenta od energenata sa istoka mogla bi u slučaju stvaranja evroazijskog saveza da dobije sasvim novi, moguće nepovoljan, kvalitet.

Ovo tera Evropljane da ozbiljnije definiše svoje planove kada su u pitanju pojedine bivše sovjetske republike, pre svih Ukrajina, ali i centralnoazijske države, koje sve ozbiljnije jačaju svoje veze sa južnim delom Azije, koji je u proteklih nekoliko godina pokazao izuzetnu ekonomsku vitalnost i energiju.

Jak igrač u tom smislu je i moderna Kina. Već i sama činjenica da najmnogoljudnija država na svetu, trenutno, uspešnije od Rusije posluje sa Kazahstanom, Kirgizijom ili Tadžikistanom, zvoni na uzbunu. Ekonomija Kirgizije, na primer, u tolikoj meri je vezana za kinesku da bi se veštačkim odstranjivanje uticaja Pekinga na Biškek, ova bivša sovjetska republika našla u nezavidnom položaju. U Moskvi o tome svakako moraju da vode računa. Uostalom, slična situacija je i sa jačanjem ekonomskog uticaja EU na Ukrajinu.

Ono o čemu Putin mora da vodi računa jeste i – vreme. Naime, prema analitičarima „Nešenel interesta”, stvoreni su uslovi da SAD u bliskoj budućnosti (voljno ili ne) povuku vojsku iz Avganistana, okončaju angažovanje u Iraku. U međuvremenu, minuće glavni talas revolucija koje su zahvatile arapski svet. To će omogućiti Amerikancima da se sa više energije – diplomatske, poslovne, pa i vojne – okrenu postsovjetskom prostoru. Celu priču je neophodno na vreme privesti kraju i stoga što će, kako se procenjuje, Evropa u narednim godinama bez sumnje pronaći izlaz iz krize u koju je zapala, a Kina iz perioda unutrašnjih promena koje su joj nametnuli ubrzani tehnološki razvoj i rast životnog standarda građana.

Upravo stoga je Putin naznačio 2015. kao krajnji rok za stvaranje evroazijskog saveza.
U situaciji u kojoj pojedini sadašnji modeli zajedništva (pa i EU) pokazuju mnoge mane, stvaranje slične unije i na sličnim postulatima čini se – ambiciozno. Ipak, ruski šef države u programskom tekstu „Novi integracioni projekt za Evroaziju – budućnost, koja se rađa danas”, objavljenom tokom predizborne kampanje u moskovskom dnevniku „Izvestija”, u tim manama ne gleda tek teškoće nego, pre svega, nauk za druga slična objedinjavanja. A u tom smislu i činjenicu da egoizam pojedinih država, nezavisno od njihove veličine, sve više prevladava nad zajedničkim interesima u okviru velike evropske porodice.