Три карте за Холивуд

Мала сила (small power) се дефинише као држава која има веће могућности утицаја на међународне односе него што би се очекивало с обзиром на њену величину и број становника. Да ли наша земља може задобити овај статус у интересу својих грађана? Само рационална и проактивна политика може Србију издигнути са европске периферије до ранга мале силе. С обзиром на трусно подручје на коме живимо и на сложеност света у коме живимо нема пуно простора за грешке, а оне се најсигурније избегавају уз помоћ ангажоване, одговорне јавне дебате о суштинским дилемама. Шта је важно знати у вези са овим стратешким промишљањима и зашто их нема у нашој јавности?

У епохи свакојаких преговора, интеграција, помирења и „меке” моћи, постало је готово непристојно подсећати на вечну важност односа снага у међународним односима. У салонским интелектуалним круговима, малтене су прогнане речи попут интереси, границе и силе, иако оне немају увек негативну конотацију и најчешће не подразумевају сукоб.

Чак и међу савезницима и пријатељима међусобни однос снага одређује и карактер односа: у прилици смо да видимо како јачање Немачке у односу на Француску утиче на прегруписавање држава унутар ЕУ, а како се објективно јачање Румуније на Балкану одражава и на односе с најближим пријатељем Србијом, кроз отварање „влашког питања” и интернационализацију питања румунске мањине. Оптерећени хипотеком 90-их година, као да осећамо обавезу да свет гледамо кроз ружичасте наочаре, а онда се изнова разочарамо кад видимо да је у праву био британски социјолог Антони Гиденс када је, описујући однос јачег према слабијем, рекао да када имате чекић сви проблеми личе на ексере.

Модерни свет је, иако знатно сложенији, заправо много мање ирационалан и непредвидив него што то изгледа на први поглед, тако да и даље објективни циљеви и односи снага регулишу односе између држава. На пример, многи су били у искушењу да администрацију Џорџа Буша Јуниора окарактеришу као „неоконзервативне фанатике”, а рат у Ираку као неразумну авантуру, све док дубља анализа није показала да је америчка интервенција у Ираку утицала на четири важне државе исламског света да из страха одустану, макар привремено, од своје антиамеричке политике (Судан, Либија, Сирија и Јемен). Многи не могу да верују да су Американци могли подржавати талибане у Авганистану, исте оне који су касније вршили терористичке акције по САД, међутим 80-их година прошлог века кључни циљ САД је био колапс СССР-а, што се и десило непуне три године након војног пораза Совјета у Кабулу. Емоције или завере нису ваљана објашњења међународних догађаја, тако да је успех условљен искључиво правилним избором реалних циљева и оптималне тактике за њихово остаривање. О тим циљевима и тактици требало би дискутовати, уместо што идеализујемо Запад или Исток, као да ће неко други магичним штапићем решавати наше проблеме.

Уколико знамо да се кључни међународни играчи понашају рационално и да сви актери настоје да кроз различите стратегије и тактике остваре своје објективне циљеве, не може да нас не растужи мањак озбиљне јавне дебате у Србији о најважнијим питањима за државу и друштво. Да ли је улазак у ЕУ средство или циљ? Ако је само средство, који су нам крајњи циљеви и амбиције у овој деценији? Да ли би приступање неком војном савезу позитивно или негативно утицало на реализацију државних циљева и каква би била економска рачуница овог потеза? Каква врста инфраструктуре најбоље одговара нашем географском положају и структури наше економије? Да ли је реална могућност стварање „Велике Албаније” и како би такав покушај утицао на однос снага на Балкану, као и на границе неких других држава у региону? Да ли се и на који начин бројни контакти Србије са афричким и азијским земљама, као и статус посматрача у Покрету несврстаних, могу превести кроз економски бенефит за грађане и ојачавање позиција у односу на непосредно окружење? Ово су питања на која сви морамо покушати да дамо одговор и тако да подигнемо ниво јавне дебате, која је често заробљена јефтиним фразама и слоганима који подсећају на филм „Три карте за Холивуд”.

Ако постоји сагласност о кључним циљевима Србије, кроз међусобни дијалог могли бисмодефинисати оптимална средства и пут до остварења тих циљева, тако да би државна и спољна политика постала константа и предмет консензуса, уместо да је предмет политикантских и квази-идеолошких расправа. Коме се од озбиљних аналитичара не дигне коса на глави кад чује да би требало ући у неку политичку заједницу због одређених вредности? Па, вредности се не могу увести са стране, оне се граде у једној држави кроз добру праксу и законе, а у политичке и војне заједнице се улази из легитимног интереса.Нпр. истинска толеранција се може изградити само кроз дијалог већине с мањином у нашем друштву, не кроз парадирање страних амбасадора на челу Поворке поноса, чиме се само повећава „одбрамбрени” механизамте већине. Оставимо се моралисања и ослањања на друге и ухватимо се у коштац са суштинским проблемима Србије у 21. веку. Само тако можемо повратити достојанство и самопоуздање, без којих нема моралне обнове, a ни опстанка. Можда је прави тренутак да то кажемо баш сада, када су у Србији завршени избори.