Само га још пингвини нису свирали

Своја музичка дела, барем она најбоља или најдража, композитори често зову и својом децом. Важи то и за Ивана Јевтића, па сходно томе могло би се рећи да их има на разним светским меридијанима. А чујемо... стижу и нова. Пратећи трагове своје музике, Јевтића је прошлог месеца пут одвео и до оне нама даље обале Атлантика. Овај април у Бостону њему је донео једно лепо представљање два давно написана квинтета – „Три словенска мадригала” и „Викторија”. Извео их је Brass quintet чувеног Бостонског симфонијског оркестра, састављен од његових првих солиста.

Ту музику чуло је хиљаду људи у Старој јужној цркви, на Бојлстон стриту, која композитора, каже, подсећа на чувену њујоршку Пету авенију. Исти програм поновили су они две недеље после на фестивалу камерне музике у Рокпорту, једном дивном рибарском месту (у држави Њу Ингленд), како нам га је описао Иван Јевтић, који о самом догађаја каже:

– Оркестар из Бостона свирао је у изванредној сали. Иза музичара је било стакло, иза стакла – море. Сјајан призор! Жао ми је једино што није било и већих таласа и мало буре, идеалног декора за ту моју музику која већ носи буру у себи. Било је ту и доста публике и доста аплауза. Све је то јако важно за моју музику и каријеру. Видим у томе и нове могућности за отварање и других музичким врата у овом лепом крају Америке. Одржао сам и један мали говор – о свом досадашњем учешћу у музичком животу те земље.

На „програму” овог усменог дела концерта нашли су се и Чикаго, и Њујорк, и Енкориџ... Из овог последњег града, на Аљасци, на крају свету, Јевтићу су, рецимо, мејл слали музичари да се консултују око неких „ситница” пред извођење његове композиције за три тромбона. Та прича за фестивалску публику била је мала анегдотска илустрација да се види докле се све простире музика „приповедачева”, толико далеко на север да је композитор прокоментарисао: „Само ме још пингвини нису свирали.”

У нашем разговору „путујемо” даље кроз Јевтићеве две Америке, али у оне топлије крајеве. Пре свега мислимо на Бразил, ту велику земљу коју је композитор музиком давно „освојио”; стигла је свуда докле тамо досеже класична музика. Он воли да каже: „Чим се појавим тамо одмах се деси некакав концерт. Просто, Бразилци нису толико административни као Европљани, где се концерти заказују и по три, четири године унапред. Када се њима неко дело допадне, онда часком пада договор и све се брзо реализује.” Сада је, међутим, актуелна једна крупнија ствар и неко, чак и тамо, непознато лице српског композитора.

Шта се то спрема у Бразилу?

– Надам се да ћемо и тамо доћи са мојом опером „Мандрагола” – одговара. – Јако сам поносан на то како је примљена на гостовању Мадленијанума у Санкт Петербургу ова прва српска опера икад изведена на руским позорницама. Са њом смо се зимус представили и у Марибору, у европској престоници културе. Био је присутан и угледни бразилски диригент Роберто Дуарте, коме се опера допала и сада ради на томе да је види и публика у чувеном Театру Мунисипал у Рио де Жанеиру. То се чека!

А у Француској, где је друга кућа овог уметника академика, чекају се ове године његове три, сасвим извесне, премијере. У септембру ће, у граду Каселу, чувени квартет „Лудвиг” први извести Јевтићев Четврти гудачког квартет, а потом ће ге свирати у још четири града, док је за наредну годину заказано још седам извођења по Француској. У новембру ће дело представити на нишком Нимусу, а можда и у Београду. Квартет „Лудвиг” иначе слави четврт века постојања и све те године свој састав нису мењали. То је добар знак да функционишу као једно тело. – Јевтићеву нову композицију за оргуље „Боже обрадуј своју децу” у октобру ће први извести Ерве Дезарбр, за кога је већ писао такву музику, док ће на својој предстојећој француској турнеји бањалучки хор „Јединство” први отпевати његову песму „Господе помилуј”. Али и „Хвалите Господа”, коју су код куће већ певали. Ова турнеја, укупно 12 концерта духовне музике, завршиће се у париској катедрали Нотр Дам.

У престоници Француске, у познатој сали Гаво, прошлог септембра одржан је концерт „Иван Јевтић и пријатељи”. Изузетан догађај којим прво лице ове приче као да је слало поруке како је дошло време за коначни повратак кући. То осећање, признаје, све више му је блиско. Али, та проклета дивна музика увек га (не)пријатно изненади, и одгоди овај велики пут – у једном правцу.