Није Чак Норис сисао весла

У жељи да изрази своје несналажење на плавом терену на ком је игран Мадрид опен 2012, Новак Ђоковић је рекао: „Или ћу на терен изаћи у копачкама или ћу звати Чака Нориса да ме посаветује како да играм на овој шљаци”. Пошто обојица наступају у филму „Плаћеници 2”, српски тенисер је, изговарајући цитиране речи, о њиховом значењу имао и те како јасну слику. Међутим, да ли сви наши, све (неиз)бројнији казивачи вицева о Чаку Норису могу да знају шта тачно говоре док причају виц о њему? И зашто су шале о овом 72-годишњем америчком тумачу улога физички супермоћних ликова код нас „ин” тек последњих година, ако он није виђен на филму још од 2004? (Док су вицеви о Чаку Норису почели да се шире интернетом 2005, код нас су једине две књижице брзометних досетки о њему објављене 2010. и 2011.) Као и многи други, и овај одговор би вероватно био у недовољној осавремењености и контекстуализованости наше средине, да не задире и у друга њена све израженија својства.

Сваки народ баштини извесну залиху општих места, али рекло би се да се деведесетих РТС кроз свој Дневник трудио да такав начин говора у нас постане сасвим доминантан. Била је то неприродна појава, баш као што су многе синтагме типа „ничим изазване санкције”, исковане у тадашњем Дневнику, за подлогу имале померену слику реалности. Као што у полуобновљеном друштву опстају многа својства његове полутоталитарне фазе, тако је свеприсутност општих места пребачена из овдашњег краја 20. у почетак 21. века. Таква ментална инерција може се (пре)често наћи и на потенцијалним полигонима писмености и аутентичних језичких решења попут штампе.

О томе говори и садржај текстова већине овдашњих новина, пуне туђих синтагми као што су „немогућа мисија”, „даске које живот значе”, „Земља излазећег сунца”, „шта год то значило”… Мањи проблем с оваквим језичким ресурсом је у његовој пречестој употреби него у томе што она укида прецизност изреченог и умањује му смисао.

На пример, колико људи зна шта је зифт док за нечију косу вели да је „зифт црна”, или колико оних што изговоре „године које су појели скакавци” знају тачно порекло ове синтагме? А који проценат људи што с поносом вичу да нису сисали весла имају идеју зашто су употребили баш те речи? Због чега би доказ нечије ненаивности, на крају крајева, био тај да он никад није приступио крајње ексцентричној радњи сисања весала?

Од масовне употребе општег места до масовне језичке грешке само је корак. У оба случаја посреди су „речи које немају мисаоне подлоге”, како је то формулисао Андрић у „Знаковима поред пута”. У нашој средини је све више синтагми у чијем кориштењу је идејна база толико изостајала да су се редовно почеле употребљавати погрешно. Тако, рецимо, понеко више не чека некога/нешто „као озебао сунце” већ „као озебло сунце”, а прецизна тврдња да штогод (не) држи воду, често се без размишљања преврће у исказ „(не) пије воду”. Најзначајније је извариран ипак идиом „луди Наста”, иначе направљен на основу једног догађаја с почетка 19. века. Наиме, тада је извесни Дорћолац Анастас на необичан начин дочекао Турке у Београду. Већ одавно знатно коришћенији, „женски” вид дотичног идиома скован је ваљда пошто је Наста у нас чешће женско име но мушки надимак. О широком присуству тог, погрешног облика сведочи и случај турбо-фолк певачице Јелене Карлеуше. Њене колегинице је по таблоидним медијима често прозивају као „Луду Насту”. По много чему судећи, остаје још само да се види када ће Чак Норис из колоквијалног српског језика имати везе с америчким глумцем баш колико и Луда Наста с Дорћолцем Анастасом.