Избори и републикански идеали

Завршени су избори. Осим испадања СРС-а из скупштине и победе Т. Николића, нису донели друга изненађења. Оно, међутим, што треба уочити јесте релативно слабашан легитимитет две најјаче политичке странке и двојице главних председничких кандидата, а тиме и целокупне политичке олигархије. На скупштинским изборима збирни резултат обе странке није добацио до половине изашлих бирача, а у првом кругу председничких избора збирни резултат два најјача кандидата је једва премашио половину изашлих. Напослетку, у другом кругу председничких избора излазност је износила неколико процената испод педесет.

Да ли је то довољна поука политичкој олигархији да грађани очекују изражавање поштовања политичара према републици? Наиме, треба подсетити да републикански идеали захтевају стављање интереса републике као јавне ствари (res publica, лат. јавна ствар) изнад личних и страначких интереса. Taкo и умногоме мањкави Устав Републике Србије у 115. члану јасно прописује да „председник републике не може обављати другу јавну функцију или професионалну делатност”. У том смислу, председнички кандидати који нису спремни да поднесу оставку на страначку функцију зарад испуњења идеала служења републици не заслужују председничку част.

Република не значи само супротност монархији као власти једног човека, већ она означава и супротност олигархији као власти неколицине богатих људи. У републици би грађани као искључиви носиоци суверенитета требало да бирају и контролишу власт коју су изабрали. Овај циљ се лакше остварује када су сами политичари верни бранитељи републиканских идеала, односно када им је пре република но лични, страначки или интереси богаташа, породице и најближих пријатеља на срцу. Разуме се, то није често случај пошто је човек роба кварљива, а моћ и новац су они извори топлоте који најлакше топе поштење и достојанство. Другим речима, грађани морају сами да се организују и бране републику, јер бранећи њу чувају себе од самовоље водећих политичара. Штавише, одбрана републике као јавне ствари, то јест нестраначког, неличног, непородичног или некликашког општег добра, може поставити прилично високе препреке и другој грани олигархије у Србији – богаташима који се у мањој или већој мери налазе у спрези са политичком олигархијом.

Грађани имају право да постављају непријатна питања политичарима, независно од тога о којим се политичарима ради и независно од карактера питања. Ако је, на пример, диплома једног председничког кандидата под сумњом да није стечена студирањем већ на морално и законски недозвољиви начин, онда је то с етичке стране гледано безобразлук, а с правне кривично дело, што том кандидату мора онемогућити такмичење за председника републике. Овде, међутим, страначка острашћеност следбеника омогућава кандидату представљање републике упркос основаној сумњи да је учинио кривично дело.

Прича са другим председничким кандидатом, такође, открива недостатке републиканске праксе у Србији. Наиме, у средствима масовног општења, нарочито оним најутицајнијим електронским, готово да није било могуће поставити нека питања на која јавност има неотуђиво право. На пример, колико су се пута власници предузећа који су блиски страначки пријатељи председничког кандидата обогатили откад је он председник? Или, колико грађевинских предузећа поседују чланови ближе и даље породице оног министра чије је властито предузеће пословало с министарством на чијем се челу сам налази? Да ли та предузећа, такође, послују са истим министарством? Како то да тај министар није смењен због, чак и за Србију, изузетног претпостављања приватно-породичног јавноме интересу? Он је опстао на положају упркос одоцнеле, након три године њеног постојања, реконструкције владе. Зашто је та реконструкција толико задоцнела? Због чега су тада смењени извесни министри? Да ли само због лошег рада или због фаворизовања приватних на уштрб јавних интереса, о чему је брујала огорчена јавност?

Питање још важније од поменутих тиче се чињенице да она нису постављена у предизборној кампањи. Нити су их постављали опозиционари, што сведочи или о њиховој апсолутној неспособности или о осведоченој спремности да раде исто што и њихови политички противници. Нити су их постављали заступници јавности, то јест средства јавног општења, новинари и интелектуалци. Средства масовног општења била су затворена за постављање ових питања, а тобожњи посленици јавности пречесто су у служби приватних и страначких, а не јавних интереса. Напослетку, ако од сада представљање републике буде вредније од представљања странке, ови избори означиће цивилизацијски искорак.

Доцент на Филозофском факултету у Београду