Још две и по године рата

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – У уобичајеном декору за скупове ове врсте – обрачуне полиције са антиглобалистима и анархистима – у Чикагу је јуче завршен велики самит НАТО-а, који је окупио не само лидере 28 чланица савеза, већ и 22 државе партнера и још неке актере, попут председнике Авганистана и Пакистана.

Главни фокус био је управо Авганистан и озваничење нове стратегије по којој НАТО тамошњи рат, који је зашао у своју другу деценију, треба да приведе крају до краја 2014.

То међутим не би значило и потпуно напуштање те несрећне земље у којој ратовање не престаје већ више од три деценије. Према споразуму који је председник Барак Обама потписао са авганистанским председником Хамидом Карзаијем, САД ће своје војно присуство у неборбеним формацијама, задржати и десет година потом, све до краја 2024.

Сагласност о завршетку рата постигнута је још раније: самит у Чикагу је требало само то да овери, али су се у међувремену појавили нови проблеми који су нарушили принцип алијансе „улазимо заједно, излазимо заједно”.

У Француској је председника Николу Саркозија (”Сарко Американаца”) заменио социјалиста Франсоа Оланд, који је решио да испуни своје предизборно обећање да 3.400 француских војника из Авганистана извуче већ до краја ове године.

Сличне притиске трпе и други европски савезници, јер овај рат нигде није популаран, а поготово није добродошао зато што у свим европским земљама оптерећује ионако пренапрегнуте буџете.

Због тога је Обама на великим мукама у убеђивању савезника да подмире приближно трећину буџета од 4,1 милијарде долара, колико ће после 2014. коштати издржавање авганистанске војске и полиције. Остало ће подмиривати специјалне ставке из рачуна америчке владе.

Поред овог, самит је био оптерећен и проблемима које Обама има са својим номинално главним партнером у „рату против терора”, Пакистаном, који одбија да отвори своје путеве за савезничко снабдевање авганистанског корпуса, затворене за то прошлог новембра, када су америчким ракетама грешком убијена 24 пакистанска војника у једној пограничној касарни.

Пакистан сада тражи да друмарина по контејнеру поскупи 30 пута, што је за Пентагон и савезнике неприхватљиво. Трупе се сада снабдевају северним коридорима, који иду преко Русије и централноазијских земаља, што је два и по пута скупље него што је до новембра било у Авганистану.

Пакистан је веома битан и за повлачење, које подразумева транспорт и тешке опреме.

Убеђивање председника Асифа Али Зардарија, који је у Чикаго позван не би ли се одобровољио, није помогло, а америчко незадовољство због тога видело се и у протоколу: док је председник Карзаи разговарао са Обамом, Зардарија је примила само шефица дипломатије Хилари Клинтон.

Од других тема на дневном реду била је и ракетна одбрана у Европи, званично правдана опасношћу од напада из Ирана, која је контроверзна не само због противљења Русије забринуте да то слаби њене потенцијале „одвраћања”, већ и због тога што ће бити скупља него што је првобитно најављивано.

Трошкови су постали деликатно питање савеза, што се јасно видело током операције у Либији, НАТО интервенције коју први пут није предводила Америка, али је упркос томе подмирила највећи део њеног рачуна. Европљани су без муниције остали већ после неколико недеља, а цела акција против пуковника Гадафија зависила је од америчког навођења.

Американци одавно гунђају и због тога што за свој војни буџет одвајају четири одсто од БНП-а, док Европљани за исте сврхе у просеку обезбеђују само 1,6 одсто.

Авганистан је отворио и старо питање сврхе и смисла овог пакта, највећег и најдуготрајнијег у историји, пошто га је крај хладног рата оставио без мисије због које је створен: да парира претњи совјетског блока.

То су дилеме о којима ће се расправљати и после овог самита, на коме се јасно видело да ће бити тешко обезбедити да се пред одшкринутим вратима за излаз из Авганистана не створи велика гужва.

М. Мишић