Мој отац – нациста убица

Поводом објављивања књиге „Мој добри отац” и фељтона у нашем листу, разговарали смо са ауторком Беате Ниман. Јануара 1997. почела је да истражује биографију свога оца Бруна Затлера и доказала да је био злочинац. Убијао је и у Београду, у „душегупкама”, од 1942. до 1944, као шеф Четвртог одељења, припадник СС јединица Гестапоа. Од тада до данас суочава се са жртвама свога оца, о чему је снимљен и филм а књига документује Затлерове злочине.

 Посећујете Београд због своје књиге у издању „Службеног гласника”. Својевремено сте долазили због истоименог филма. Како се носите са иронијом наслова?

Тај наслов сам одабрала јер сам више од 55 година свог живота веровала у свог „доброг оца”. Самим тим што се наслов наставља: живот са његовом прошлошћу, биографија једног починитеља, указује на лаж. За мене наслов није иронија већ горка истина његовог и мог живота.

 Од када сте сазнали истину о свом оцу ваша мисија и храброст нагоне људе да се запитају шта је то у човеку да може истовремено бити убица на хиљаде људи и брижан отац?

У једном делу се слажем са веровањем Парсиса, Заратрустиног верника, које су ми објаснили моји Парси пријатељи током нашег боравка у Бомбају које је трајало шест и по година. Сви људи су једним својим делом добри а другим лоши, или имају своју добру и лошу половину. Сваки човек сам одлучује којој половини ће се приклонити, што значи: сваки човек је одговоран за своја дела и недела. Ја немам објашњење за то како је мој отац постао масовни убица и ја сам трагала за тим. Данас више не трагам јер и не очекујем одговор. Он је убијао, али нисам ја једина која мора да живи са том чињеницом. Жртве су морале да трпе његово недело, а преживели морају да живе са губитком.

У чему се састоји ваша мисија?

Можда могу објављивањем у јавности биографије мог оца, барем, да прекинем даље прећуткивање о личној кривици и подстакнем друге људе да размисле о својој породици, барем каква је била. За мене је то ћутање у мојој земљи које сам осетила са 17 година било неподношљиво и необјашњиво. Зато сам тада отишла у Енглеску. Ми смо се добро поставили у нашем језику. Ми говоримо о нацистима, наша омладина зна имена злочинаца, али шта су њихов деда или баба у то време радили о томе мало ко зна. У данашње време историчари полазе од тога да је око 100.000 мушкараца учествовало у убијању. Само је део њих осуђен. О непосредним помагачима прича се тек последњих година, и они су постојали.

Да ли сте се икада покајали што сте кренули трагом истине?

Не. Живот са истином не чини живот лакшим, али га ја могу лакше поднети. Не морам више носити терет „невиног” оца, којег нисам могла ослободити из затвора у Источној Немачкој. Имам одговорност да учиним све што могу да се историја више не понови. И да се ћутањем не штите починиоци, који и даље слободно живе, и негирају своје жртве.

Ваш отац Бруно Затлер умро је 1972. а да није осуђен због својих злочина, „душегупки”, у Београду. Како на то гледате кад сте у Београду?

Осећам се грозно. Кад сам 2001. дошла у Београд да погледам у архивима документа о свом оцу, није постојала ниједна његова фотографија. У спомен-парку на Бањици замолили су ме да им оставим једну фотографију. То сам учинила. Од фантома, постао је човек. Тада сам срела преживеле из покоља мог оца. Претходно су их питали да ли хоће са мном да разговарају. То су били потресни сусрети које никада нећу заборавити. Годину дана касније добила сам писмо из Београда у којем је стајало: „Ја, човек од речи (речи су му оруђе), годину дана касније не могу речима описати шта је за мене значила ваша посета Београду.” Е, о томе је реч.

Како на ваш филм и рад на утврђивању истине реагује немачка јавност?

Реакције су веома различите, од тоталног одбијања због лоше репутације – ми смо платили одштету и то је доста, па до великог поштовања. Увек водим белешке на манифестацијама на којима сам позвана. У Београд сам, од 2002. до данас, долазила 150 пута због филма или своје књиге. Заправо желим да објавим другу књигу – приче које су ми испричале жртве. Породичне историје које су можда већ и изгубљене.

Настављате са истраживањем, очекујете ли нове податке и мислите ли да је Други светски рат адекватно процесуиран?

Тек недавно је један новинар нашао две картице из картотеке из којих произлази да је мој отац до лета 1941. наредио да се Вили Брант, наш каснији премијер, надгледа у Немачкој и емиграцији. Те картице биће део велике изложбе о Вилију Бранту која се планира у Берлину. Ту причу чула сам од мајке, али нисам никад нашла доказ за њу, зато је нисам могла ставити у књигу. Али сам могла том новинару да кажем зашто је шпијунирање мог оца у неком тренутку прекинуто. Тада је уследила његова прекоманда из Париза у Москву, односно Смоленск. Онда је морао неко други да се брине о Бранту. Многи архиви, управо и један од некадашњих југословенских земаља, нису комплетни и преведени. Сигурна сам да има још много тога што се може наћи. На други део питања одговор је јасан: не.