Ново политичко пролеће

У сенци "преговора" о будућем статусу Косова и политичког процеса који је коначно довео до формирања владе, грађани Србије полако узимају ствари у своје руке. Борба за Пети паркић се наставља, а истовремено групе студената, окупљене у "Студентски протест 2000" противе се повећању школарина.

Не бих да улазим у саму суштину расправе у случају ова два конкретна примера. Уопштено говорећи, ове социјалне побуне показују да људи почињу да схватају да су они сами извор легитимитета државне власти, да живе у демократији и да имају одређена права, те да су спремни да се кроз институције система, а и ван њих, ако је једино тако могуће, боре за бољи живот. Такође схватају да нису баш тако беспомоћни и да је, ако се баш заинате, све могуће, јер власт у крајњем случају, ипак, зависи од народне воље.

Без 5. октобра све ово не би било могуће, али ако смо мислили да је довољно да тих неколико дана изађемо на улицу па да у Србији процвета демократија онда смо били наивни – демократија се не гради преко ноћи. Циљ 5. октобра је био да се изборимо да наши гласови не буду покрадени и представљао је само почетак демократије. Демократија је процес који се стално унапређује и за њену одбрану и надоградњу није довољно једном у четири године изаћи на изборе.

Сада већ давне 1994. догодио се протест матураната који су, упркос почетном противљењу Милошевићевог режима, захваљуjући упорности и доброј организацији, успели да се изборе са концепт матурског испита за који су се залагали. Као и "Студентски протест 2006", а и борба за одбрану Петог паркића, овај протест је наизглед био аполитичан.

Не схватајући да протест матуранта 1994. представља претњу њиховом режиму, чак је и супруга покојног диктатора Милошевића у својим дневничким белешкама за лист "Дуга" дала ђацима за право. У контексту "незаборавних" реченица посвећених њеном сину ("... свака част Светом Сави и његовом доприносу српској писмености, али мој син вози аутомобил 250 км на сат, јавља ми преко пејџера да ме воли, тушира се четири пута дневно…") Милошевићева супруга стаје на страну матураната и закључује: "Не знам ниједан сувисли разлог зашто би ученици који су у мају завршили четврти разред гимназије у јуну полагали матурски из пет предмета".

Вођа протеста матураната 1994. прокоментарисао је резултат штрајка следећом реченицом: "Главни одбор матураната је веома задовољан, сутра се сви враћају у школу... ми се враћамо на радне задатке ... и надам се да ће се о овој генерацији још чути". Историја је показала да је био је у праву, о овој генерацији се још чуло и те како. Две године касније током славног студентског протеста 1996–1997 у Србији се родила нова независна политичка снага која ће три године касније, 1999–2000 дати главни допринос слању Милошевићевог режима на "ђубриште историје".

Садашње проевропске странке неће моћи бесконачно да црпе свој легитимитет из чињенице да су оне једина алтернатива Српској радикалној странци и могућем повратку у деведесете (рат, разарање, избеглиштво и смрт). Изгледно је да ће на неким од наредних избора добити алтернативу која ће исто тако као и они бити прихватљива за међународну заједницу.

Не треба занемарити значај Петог паркића и социјалне побуне против школарина. Иако наизглед аполитични и једни и други су весници новог политичког пролећа.