Похвала лудости

Морам у старту да се декларишем да не волим прекоплотaше. Сви знамо колику халабуку могу да изазову, и колику штету такве особе могу да направе. Тренутно у Србији кључа вода у лонцу, а на све стране се разлетеше коментатори да објашњавају по јавним гласилима диљем бивших република СФРЈ и осталом делу Европе, шта се код нас дешава. Не знам, заиста, шта неком ирвасу у животу значе информације и коментари о дневној политици у некој тамо Србији.

При томе за мизерне хонораре некритички пљују и по власти и по опозицији земље чији су становници. Најжешће су се острвили на доскорашње припаднике исте параполитичке касте замаскиране неким НВО именом. Мислим, да се разумемо, ја волим да чујем и прочитам конструктивну критику, чак ми је симпатично када тај формат изађе изван граница толерантног, али заиста не видим разлога да се наш прљави (или чисти, свеједно) веш разбацује ван граница Србије. У реду је и да прочитамо мишљење неког страног коментатора у нашим новинама, али ми је баш дегутантно да ми баш тај неко објашњава земљу и систем у ком живим.

Основа нормалног живота, и какве-такве обећавајуће будућности у Србији, јесте да првенствено поведемо рачуна о свом дворишту и својој породици. Да свако у своје име одагна митове којима га засипају маркетиншки узурпатори почевши од најстарије агенције тог типа, цркве, па до данашњег масовног хипнотичког средства, телевизије. Зашто би свима нама били важнији модерни гладијатори и њихови животи од нас самих. За разлику од давних времена, улоге су се промениле. Некада је обичан свет био у арени, а данас су тамо најбогатији.

Не правим много велику разлику међу животом и делима прескупих спортиста, глумаца, политичара. Мада очигледно опхрвани тренутном славом сви они заборављају да је још увек најобичнији палац, на руци публике, тај који може да одлучи о судбини гладијатора. Инспиративно је време у коме живимо.

Свако може да се активира и тиме допринесе бољитку заједнице. Не мора све да буде политика. Има ту још територија које треба освајати. Окренимо се екологији, хуманитарном раду, едукацији надолазећих нараштаја, књижевности, култури. Не треба се препустити канџама мањине, која се понаша по систему наш’о, па заш’о. Свако треба да заузме свој став. Чувајмо једни друге, брижно као мајка дете, описмењујмо децу, побунимо се против простаклука, игноришимо производе масовне потрошње, не понашајмо се неодговорно, не изазивајмо патетиком туђу позорност.

Одавно се у тешка времена дешава да најгори преко ноћи постају најбољи. То вам у мом преводу значи: Ми који смо вазда негирани од горих од нас, анатемисани, да искористим мало грубљу реч, зачујемо вапај да станемо на чело колоне. У тренутку када завлада фукара и паметни заћуте, у тренутку када старост суграђана постаје баласт, а младост проблем, мора се чути глас разума. А нико нема храбрости да те реченице изговори осим Еразмове „Лудости” и неколицине нас. Чувајмо себе, чувајмо друге од себе. Неко нас посматра.

Писац